Подсећање на време када је Србија славила јунаке Косова и Старе Србије

Дана 31. маја 1925. године широм Краљевине СХС обележен је Четнички дан – празник посвећен људима који су деценијама пре Балканских ратова носили борбу за ослобођење Старе Србије и Македоније од османске власти.

Данас, више од једног века касније, овај датум готово да је ишчезао из јавног памћења. Имена војвода који су некада били познати сваком школарцу остала су забележена тек у старим књигама, фотографијама и пожутелим разгледницама попут ове из 1925. године.

Почетком XX века Косово, Метохија и велики делови Македоније још увек су били под Османским царством. Српско становништво живело је изложено притисцима, насиљу и политичкој несигурности. У таквим околностима настају четничке организације, које шаљу добровољце преко границе како би штитили српско становништво, одржавали везу са локалним народом и припремали терен за будуће ослобођење.

Они су предводили чете (комите) Српске револуционарне организације са циљем заштите српског становништва у Османском царству од терора ВМРО-а (бугарских комита) и турских зулумћара.

Међу њима су се посебно истакле војводе са слике и многи други. Њихова борба није се одвијала на великим фронтовима, већ по планинама, клисурама и селима Старе Србије и Македоније. Због тога су у народном памћењу стекли готово легендарни статус.

Ђорђе Ристић Скопљанче – Један од првих четника на Козјаку. Водио је оштре борбе против бугарских чета у Повардарју и преминуо млад 1911. године од последица упале плућа.

Глигор Соколовић – Легендарни војвода из околине Прилепа. Најпре је деловао самостално, а потом постао један од главних стубова српске акције. Кроз његову чету су прошли каснији велики команданти. Убијен је у заседи 1911. године.

Јован Бабунски (Јован Стојковић) – Надимак је добио по планини Бабуни. Био је учитељ који је узео оружје у руке да заштити свој народ. Опеван је у чувеној четничкој химни „Спрем’те се, спрем’те, четници“.

Војвода Вук (Војин Поповић) – Симбол четничке храбрости и командант Добровољачког одреда на Солунском фронту. Погинуо је у јуришу на Груништу (Грунишки вис) 1916. године током битке за Кајмакчалан.

Војислав Танкосић (Воја Танкосић) – Официр српске војске, један од оснивача организације „Црна рука“ и учесник Мајског преврата. Истакао се изузетном суровошћу у борби и војничким генијем. Смртно је рањен 1915. године током повлачења српске војске.

Реч је о догађају који је данас готово потпуно заборављен, иако је представљао један од најмасовнијих јавних окупљања Срба са Косова и Метохије у међуратном периоду.

„За слободу и част отаџбине“ – Четнички дан – 31. маја 1925.

На скромном позивници (разгледници) из 1925. године приказане су четничке војводе и борци чија су имена обележила борбу за ослобођење Косова, Метохије и Старе Србије (Македоније): Скопљанче, Глигор Соколовић, Јован Бабунски, војвода Вук и Војислав Танкосић.

Реч је о личностима које су у међуратној Краљевин СХС уживале готово легендарни углед. За генерације које су дочекале ослобођење Косова, Метохије и Старе Србије 1912. године они нису били само ратни команданти већ живи симболи националне борбе и пожртвовања. Зато није случајно што су њихови ликови нашли место на свечаној разгледници издатој поводом Четничког дана. Она представља својеврсни пантеон људи који су, много пре регуларне српске војске, по планинама и селима Старе Србије и Македоније водили борбу за ослобођење и заштиту српског становништва.

Штавише, занимљиво је да су међу приказанима чак тројица погинула пре стварања Краљевине СХС – Глигор Соколовић (1910), војвода Вук (1916) и Војислав Танкосић (1915) – што показује да је разгледница већ 1925. године имала и снажан меморијални карактер, представљајући их као мученике и јунаке националне борбе, а не само као ветеране једног покрета.

Лобања и укрштене кости нису симбол смрти ради смрти, већ традиционални четнички знак спремности на жртву за отаџбину

После ослобођења 1912. године, а нарочито након Првог светског рата, држава и бројна удружења неговала су успомену на четнички покрет. Четнички дан био је прилика да се прикупљају средства за ветеране и породице погинулих, организују свечаности и подсећа јавност на улогу коју су четници имали у националном ослобођењу.

Разгледница из 1925. године сведочи управо о том времену. Она показује да су људи који су ратовали по косовским и македонским планинама тада били препознати као национални хероји. Оно што је данас предмет политичких спорова и идеолошких тумачења, у међуратном периоду представљало је део званичне културе сећања државе.

Сто једна година касније, овај заборављени празник подсећа нас на једну важну чињеницу: историја Косова и Метохије није исписана само дипломатским актима и државним одлукама, већ и жртвом хиљада људи чија су имена данас позната тек историчарима. Управо зато овакви документи заслужују да буду сачувани и поново прочитани – као сведочанство једног времена и једног система вредности у којем су слобода, част и отаџбина биле речи које су носиле врло конкретну цену.

(Извор: Досије Косово)