Pop Luka Lazarević – sveštenik, ustanik i vojvoda
Srpski junak, vojvoda, velikan Prvog srpskog ustanka i pravoslavni sveštenik (pop) Luka Lazarević umro je 29. aprila 1852. Rođen je u Svileuvi kod Šapca.
Bio je na školovanju u Sremu, u tadašnjoj Austriji, oko pet godina. Posle toga se vratio i oženio Maricom, ćerkom Maksima Pejića iz Zabrdice i zapopio se 1796. godine. Za parohiju je od valjevskog mitropolita Danila dobio Koceljevu i Ljutice. U braku je živeo sedam godina i dobio sinove Mihaila i Kuzmana, potom mu je 1803. umrla popadija.
Mnogo je voleo dobre konje i oružje, od kojih se nikada nije rastajao. Imao je petnaestak rana, a jedan kuršum u telu i u grob je odneo.
Kada su marta 1800. godine šabački janjičari ubili njegovog brata od strica Ranka, Luki je bilo jasno šta nameravaju. Procenio je da se treba dizati protiv njih.
Prvi je u Šabačkoj nahiji 1804. godine ustao protiv Turaka, stvorio ustaničku četu i izabran je za vojvodu („postao vođ šabačkim Tamnavcima i Posavcima gde god bi se sudarili s Turcima“) u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom, Luka se raspopio. Brzo je izbio u prve redove, postavši cenjena i omiljena ličnost u narodu.
Učestvovao je u oslobađanju Sokolske i Užičke nahije. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima platili veliku globu. Od Bega Novljanina, po čijem je nalogu ubijen knez Ranko, Luka je dobio arapskog ata i skupocenu opremu.
U proleće 1806. godine, Turci su upali u Svileuvu i zapalili nekoliko kuća, između ostalih i Lukinu. Luka ih je sačekao u Čučugama i naneo im velike gubitke.
Učestvovao je u svim bojevima protiv Turaka u Podrinju, ali se naročito istakao u boju na Mišaru. Tad je (zajedno sa Matejom Nenadovićem) komandovao srpskom konjicom koja je na ugovoreni znak vešto izvršila poznati manevar (juriš) i presudno doprinela srpskoj pobedi. U najžešćem okršaju, Luka se u jednom vrbaku kraj rečice Dumače sukobio sa čuvenim Kulin-kapetanom. Tom prilikom pop Luka je bio ranjen, dok su Kulin-kapetana ubili ustanici.
Posle oslobođenja Šapca, vožd Karađorđe ga je postavio za komandanta šabačke tvrđave, i na toj dužnosti je bio od 1807. do 1813. godine. Priča se da se pokazao kao dobar starešina koji se brinuo da zavede red u gradu i da se sudi po pravdi. U proleće 1809. godine, Luka je (sa jedinicama Šabačke nahije) opkolio Turke u Janji i Bijeljini, ali su se ustanici ipak morali povući preko Drine.
Krajem juna 1811. godine, Luka je postavljen za komandanta sektora od Save do Loznice. Pod njegovu komandu stavljene su vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić.
U vreme propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, pop Luka je napustio Srbiju i naredne godine proveo je u emigraciji. Isprva je kratko boravio u Sremu u tadašnjoj Austriji: prvo u karantinu u šumama manastira Fenek, zatim u Golubincima, pa u gornjoj tvrđavi u Petrovaradinu. Zatim je odveden u Judenburg u Štajerskoj, gde je živeo skromno i povučeno. Odatle je zajedno sa ostalim ustaničkim starešinama upućen u Hotin u Besarabiji (Rusiju), gde je živeo do 1832.godine. Od ruske vlade primao je 300 dukata godišnje, istovremeno se baveći trgovinom i uzimajući spahiluke u zakup.
Godine 1833. vratio se u domovinu s velikim počastima i nastanio se u Šapcu. Knez Miloš postavio ga je za člana šabačkog Magistrata i poklonio mu je kuću u Šapcu, tačno preko puta Jevremovog konaka. Pred kraj života našao se u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima. Početkom 1847. godine dobio je penziju.
Bio je veliki protivnik kneza Miloša i dinastije Obrenovića. Godine 1842. za vreme bune Tome Vučića, po naredbi kneza Mihaila Obrenovića, Luka Lazarević biva uhapšen i smešten u zatvor. Posle promene dinastije (kad su Karađorđevići došli na vlast), postao je član Državnog saveta.
