Pred kim se to danas stidimo: 11.11. Dan pobede srpskog oružja, a ne Dan primirja!
Opet ćemo 9. maja iduće godine slaviti Dan Evrope, a ne Dan pobede, 11. novembra Dan primirja a ne Dan pobede, i tako, sve do idućeg rata. Onda sve iz početka a lekciju nikako da naučimo.
U proleće 1919. godine, srpski ratnik Milosav Šaponjić, moj pradeda, posle meseci pešačenja iz Mađarske se, gde je tri godine proveo u zarobljeništvu, vratio u Srbiju, svojoj kući.
Kao pobednik, ne kao poraženi!
Kad je zakucao na vrata brvnare pod Šaponjskim vrhom iznad Uvca, u pocepanom šinjelu i pocepanim opancima, pod pocepanom šajkačom, njegovi su ga jedva prepoznali.
Zbog njega, zbog uspomene na njegovu žrtvu, na njegove dane u ratu, potom i u zarobljeništvu, na stotine, hiljade, desetine hiljada njegovih ratnih drugova, onih koji su se vratili i onih koji su ostavili kosti od Mađarske i Austrije do Grčke i Albanije, danas, praštajte, nikako ne mogu da slavim nekakav Dan primirja, za mene je 11. 11. bio i ostao – Dan pobede!
Dan pobede redova Milosava Šaponjića
Dan pobede srpskog oružja nad onima koji su nam 1914. dali ultimatum, da nas ponize i poraze, pa nas četiri godine vešali i streljali, gazili, pljačkali, pustošili, palili, nad onima koji su za četiri godine pobili 1.247.435 nas Srba! Od toga 379.000 bili su vojnici, ostali civilne žrtve, oni koji su pobijeni ni krivi ni dužni, van bojnog polja.
Nismo mi izgubili Prvi svetski rat pa danas slavimo Dan primirja, mi smo pobednici Prvog svetskog rata. I nije Prvi svetski rat završen primirjem, on je završen kapitulacijom Nemačke carevine u Kompijenju. Nisu Francuzi u ono istom vagonu 1940. potpisali kapitulaciju pred Hitlerom zbog toga što je u tom vagonu 1918. potpisano primirje, nego zbog toga što je u tom vagonu Nemačka carevina potpisala kapitulaciju!
Nisu ginuli naši preci na Ceru i Kolubari, nisu išli pešice preko Albanije, nisu ostavljali kosti u Plavoj grobnici, nisu probili Solunski front i jurnuli preko Kajmakčalana, nisu u strahovitom jurišu oslobađali otadžbinu, da četiri godine kasnije sa mrskim neprijateljima potpišu primirje. Nisu oni koji su nas vešali po Mačvi i Jadru, po Kremnima i Mokroj Gori, nisu oni koji su nam gazili žene i decu, babe i đedove, zaslužili da sa njima potpišemo primirje. Ne, sa njima niti je moglo, niti je bilo primirja, samo rat, do kapitulacije a ne do primirja.
Ne, ne slavimo mi danas Dan primirja, mi danas slavimo Dan pobede! Dan sećanja na naše slavne pretke, na njihovu ogromnu žrtvu, na naše slavno oružje, na našu slavnu prošlost.
Čemu stid? Čega se mi to i koga danas stidimo kad kažemo – danas je Dan primirja? Državni praznik! Naših slavnih predaka, onih što su jurišali na Ceru i Kolubari, branili Beograd do poslednjeg, 1.300 kaplara, majora Gavrilovića, one pobijene nejači po Mačvi i Jadru, Plave grobnice, Kajmakčalana, Gvozdenog puka?
I, pred kim se to stidimo da kažemo da je danas Dan pobede srpskog oružja? Ne da slavimo na sva zvona, nego samo da zucenom, šapatom progovorimo da je danas Dan pobede? Ne, ceo dan nas sa svih frekvencija, TV kanala, sajtova, zatrpavaju da je danas Dan primirja. Da se neko ne uvredi, da ne povredimo nečija osećanja, osećanja onih koji su nas klali i vešali. Da produžimo zaborav. Da se još jednom obrukamo pred precima i njihovim svetlim kostima.
Z. Šaponjić
