Расти, расти мој зелени боре, после четврт века заорила се песма крај бора цара Душана у Неродимљу (ВИДЕО)
Расељени Срби из Неродимља прикупили су средства и уз помоћ урошевачког пароха и групе Срба организовали чишћење црквене порте и гробља. Планирају да се у селу надомак Урошевца, крај темеља порушене светиње, четврт века од прогонства, поново окупе за Аранђеловдан 26. јула, на дан сеоске славе.
Група од двадесетак Срба из Штрпца, Прилужја и Косовског Поморавља, предвођена свешеником из Урошевца, од раних јутарњих сати па до сумрака неуморно је радила на рашчишћавњу црквене порте и гробља у Горњем Неродимљу.
Када су шибље и коров уклоњени трагови непочиства и жеље за затирањем свега што је српско јасно су се могли уочити.
„Ово је брука и срамота, ово ни варвари не раде, па нема неких пет споменика да су остали цели“, револтирано прича Милан Јањић, расељено лице из Урошевца који је пре рата редовно долазио у ово село на пет километара западно од његовог родног града.
Парох урошевачки Трајко Влајковић, једини Србин у граду који носи славно име последњег српског цара из лозе Немањића, објашњава како је требало много труда да прокрче пут до звонаре. На узвишење са кога се пружа поглед на читав крај уздижу се зидине звонаре посред које се разгранало читаво дрво.
„Ја сам овде свештеник девет година и ово је први пут да сам могао да дођем до ових стенпеница које воде до звонаре испод које су остаци бора цара Душана. Радници су прокрчили пут довде, а ако Бог да надам се да ћемо брзо доћи и до саме цркве. Уз Божју помоћ данас планирамо да очистимо гробље, да се може доћи до сваког споменика и запалилти свећа. Наши преци су чекали четврт века да неко од наших дође и запали свеће“, прича отац Трајко.
Неродимље или Породимље, како је у историјским списима забележено било је омиљено место владара из лозе Немањића. Ту су последње дане живота провели краљ Милутин и цар Урош Нејаки док је Душан Силни у порти цркве 1336. године засадио Бели бор.
Црка Светог Архангела Михалил из 14. века је по доласку међународне војне и цивилне мисије на Косово и Метохију два пута минирана и срушена. Страхује се да има заосталих мина па ће на чишћење њених темеља морати још да се причека.
Ово је било место доношња важних државних и црквнеих одлука јер се у Неродимљу налазио дворац Стефана Дечанског, у коме је писана Дечанска Хрисовуља. У оближњој тврђави Горњи и Доњи Петрич, били су дворови Цара Душана и сина му Уроша. Сам Душан је овде писао чувени законик. Пре него су због најезде Турака пренете у манстире Бањска и Јазак, овде су биле похрањене свете мошти Краља Милутна и цара Уроша.
Село крај реке Неродимке пре рата је било место празничних окупљања Срба из Уршевца и околине, присећа се Милан Јањић.
„Овде се саборовало, било је много лепо. Није овде само ова црква има их још, а горе изнад села је и двор цара Душана. Даће Бог да се прво обнове ови споменици, да се обнови цркве па ће ваљда и људи да се врате“, нада се овај четрдесетогодишњак.
На месту где су се славни Немањићи радо оукпљали сада су јасно уочљиви и остаци Белог бора кога је по предању Цар Душан својом руком засадио. Вишевековно стабло, 23 метара високо надвисило је и цркву и звонару, а ексремни Албанци су га 1999. године посекли и спалили иако је као природно добро било под заштитом државе.
Крај спаљеног дрвета нема изданака али су данас овде изданци Срба прогнаних из Горењег Неродимља.
„Наше је да овде дођемо и што више урадимо оно што се од нас очекује. Јер, заиста је ово дело славно и достојно да уђе у историју. После четврт века да неко дође и оно што је јако занимљиво то су све млади момци који имају по 22, 23, 25 година и не памте да су овде живели“, прича отац Трајко.
Међу младићима који су из помоћ моторних тестера, тримера и секира крчили шибље и чистили гробље био је и Марко Тодоровић из Горњег Кусца.
„Желим са овог места да поручим свим својим вршњацима да не требамо да одлазимо одавде. Напротив, треба да се боримо против овога, да останемо на својим огњиштима, да се боримо за будућност јер ако одемо одаве шта смо ми. Ми нисмо људи више“, прича Марко.
У паузи после напорног рада отац Трајко је радницима донео освежење и ужину. Свешеник започе, а младићи како у послу, тако и песми, као један, својим гласовима сложно га и снажно подржаше.
На месту где се српским гласом четврт века запевало није заорила се песма посвећену спаљеном бору цара Душана:
„Расти, расти мој зелени боре…
И. Миљковић
