Rasti, rasti moj zeleni bore, posle četvrt veka zaorila se pesma kraj bora cara Dušana u Nerodimlju (VIDEO)

Raseljeni Srbi iz Nerodimlja prikupili su sredstva i uz pomoć uroševačkog paroha i grupe Srba organizovali čišćenje crkvene porte i groblja. Planiraju da se u selu nadomak Uroševca, kraj temelja porušene svetinje, četvrt veka od progonstva, ponovo okupe za Aranđelovdan 26. jula, na dan seoske slave.

Grupa od dvadesetak Srba iz Štrpca, Prilužja i Kosovskog Pomoravlja, predvođena svešenikom iz Uroševca, od ranih jutarnjih sati pa do sumraka neumorno je radila na raščišćavnju crkvene porte i groblja u Gornjem Nerodimlju.

Kada su šiblje i korov uklonjeni tragovi nepočistva i želje za zatiranjem svega što je srpsko jasno su se mogli uočiti.

„Ovo je bruka i sramota, ovo ni varvari ne rade, pa nema nekih pet spomenika da su ostali celi“, revoltirano priča Milan Janjić, raseljeno lice iz Uroševca koji je pre rata redovno dolazio u ovo selo na pet kilometara zapadno od njegovog rodnog grada.

Paroh uroševački Trajko Vlajković, jedini Srbin u gradu koji nosi slavno ime poslednjeg srpskog cara iz loze Nemanjića, objašnjava kako je trebalo mnogo truda da prokrče put do zvonare. Na uzvišenje sa koga se pruža pogled na čitav kraj uzdižu se zidine zvonare posred koje se razgranalo čitavo drvo. 

„Ja sam ovde sveštenik devet godina i ovo je prvi put da sam mogao da dođem do ovih stenpenica koje vode do zvonare ispod koje su ostaci bora cara Dušana. Radnici su prokrčili put dovde, a ako Bog da nadam se da ćemo brzo doći i do same crkve. Uz Božju pomoć danas planiramo da očistimo groblje, da se može doći do svakog spomenika i zapalilti sveća. Naši preci su čekali četvrt veka da neko od naših dođe i zapali sveće“, priča otac Trajko.

Nerodimlje ili Porodimlje, kako je u istorijskim spisima zabeleženo bilo je omiljeno mesto vladara iz loze Nemanjića. Tu su poslednje dane života proveli kralj Milutin i car Uroš Nejaki dok je Dušan Silni u porti crkve 1336. godine zasadio Beli bor.

Crka Svetog Arhangela Mihalil iz 14. veka je po dolasku međunarodne vojne i civilne misije na Kosovo i Metohiju dva puta minirana i srušena. Strahuje se da ima zaostalih mina pa će na čišćenje njenih temelja morati još da se pričeka.

Ovo je bilo mesto donošnja važnih državnih i crkvneih odluka jer se u Nerodimlju nalazio dvorac Stefana Dečanskog, u kome je pisana Dečanska Hrisovulja. U obližnjoj tvrđavi Gornji i Donji Petrič, bili su dvorovi Cara Dušana i sina mu Uroša. Sam Dušan je ovde pisao čuveni zakonik. Pre nego su zbog najezde Turaka prenete u manstire Banjska i Jazak, ovde su bile pohranjene svete mošti Kralja Milutna i cara Uroša.

Selo kraj reke Nerodimke pre rata je bilo mesto prazničnih okupljanja Srba iz Urševca i okoline, priseća se Milan Janjić.  

„Ovde se saborovalo, bilo je mnogo lepo. Nije ovde samo ova crkva ima ih još, a gore iznad sela je i dvor cara Dušana. Daće Bog da se prvo obnove ovi spomenici, da se obnovi crkve pa će valjda i ljudi da se vrate“, nada se ovaj četrdesetogodišnjak.

Na mestu gde su se slavni Nemanjići rado oukpljali sada su jasno uočljivi i ostaci Belog bora koga je po predanju Car Dušan svojom rukom zasadio. Viševekovno stablo, 23 metara visoko nadvisilo je i crkvu i zvonaru, a eksremni Albanci su ga 1999. godine posekli i spalili iako je kao prirodno dobro bilo pod zaštitom države.

Kraj spaljenog drveta nema izdanaka ali su danas ovde izdanci Srba prognanih iz Gorenjeg Nerodimlja.

„Naše je da ovde dođemo i što više uradimo ono što se od nas očekuje. Jer, zaista je ovo delo slavno i dostojno da uđe u istoriju.  Posle četvrt veka da neko dođe i ono što je jako zanimljivo to su sve mladi momci koji imaju po 22, 23, 25 godina i ne pamte da su ovde živeli“, priča otac Trajko.

Među mladićima koji su iz pomoć motornih testera, trimera i sekira krčili šiblje i čistili groblje bio je i Marko Todorović iz Gornjeg Kusca.

„Želim sa ovog mesta da poručim svim svojim vršnjacima da ne trebamo da odlazimo odavde. Naprotiv, treba da se borimo protiv ovoga, da ostanemo na svojim ognjištima, da se borimo za  budućnost jer ako odemo odave šta smo mi. Mi nismo ljudi više“, priča Marko.

U pauzi posle napornog rada otac Trajko je radnicima doneo osveženje i užinu. Svešenik započe, a mladići kako u poslu, tako i pesmi, kao jedan, svojim glasovima složno ga i snažno podržaše.

Na mestu gde se srpskim glasom četvrt veka zapevalo nije zaorila se pesma posvećenu spaljenom boru cara Dušana:

„Rasti, rasti moj zeleni bore…

I. Miljković