Сећање на Басару: Окренут народном бићу, носио бол и пркос за косовском земљом

Академик Светомир Арсић Басара, признати и цењени вајар са Косова и Метохије преминуо је 11. маја ове године у Београду у 96. години живота. Иза себе је оставио бројна уметничка дела, а посебно је био заслужан за афирмацију уметности, отварање високих школа и факултета, покретање ликовних колонија на простору Косова и Метохије где је живео све до последњих ратних сукоба 1999. године.

Биста Николе Тесле, дар Теслине научне Фондације из Филаделфије, последњи је уметников рад, постављена је на Видовдан у парку у центру Грачанице. Тако је великан, који је својим научним открићима задужио читав свет, добио почасно место крај споменика ослободиоцима у Првом светском рату који су својим подвигом задужили српски род.

Басара је јавним ангажманом указивао на све тежи положај сународника на Косову и Метохији, посебно од друштвених и политичких промена и дешавања на током 80-их година прошлог века. У приступној беседи након што је 1995. изабран за редовног члана САНУ, уметник је рекао да се више не окреће према свету као узору, већ према амбијенту у коме живи и из кога је поникао.

„Окрећући се традицији свога народа тражим идентитет, доказ о корену, право на будућност“, рекао је тада Светомир Арсић Басара.

Велика је част излагати у Грачаници јер ту живе часни и поштени грађани који се херојски бори да правда влада међу народима. Грачаница је данас наше свето место у коме буктиња слободе није престала да светли…

Овако је Светомир Арсић Басара, академик, вајар, ликовни педагог, теоретичар, писац, један од најплоднијих и најнагађиванијих ликовних уметника код нас беседио уочи Видовдана 2022. године када му је у Грачаници додељена награда за животно дело „Лонгин“. Обратио се путем видео линка јер је са доласком НАТО снага напустио Косово и Метохију и више није могао да се врати и да ту, где је поникао, гледа неку туђинску војксу. 

Уочи Видовдана 2022. уручена му је награда за животно дело. Две године касније на Видовдан његова статуа Николе Тесле свечано је откривена у Грачаници. Басара није дочекао тај тренутак. Преминуо је у Београду месец дана раније.

О Светомиру Арсићу Басари као уметнику, пријатељу и човеку говоре његов рођак Никола Арсић из Севца, Рада Комазец директорка и уредница приштинског листа „Јединство“ и новинар у пензији, писац и публициста Ђорђе Јевтић…

„У једној приповетци која се зове „Корито“ Басара је вешто предствио своје умеће и дар обраде дрвета који му је пренео отац Николе с ким је од најранијих дана ишао у планину“, прича рођак Никола Арсић из Севца.

Наш недавно преминули академик присећао детињства:

Сада, скоро поуздано знам да ниједна од мојих скулптура не би настала и не би била таква кава јесте да до мене у мом детињству није допирао ехо ударца оштре секире мог драгог оца Николе док је обарао висока стабла по пространим шарпланинским шумама од којих је после резао мехове, дубио корита, правио бачве, софре и друге предмете за свакодневну употребу.

Пут од чобанчета до академика у коме је било много естетике, креативности и господства

Породична кућа Арсића, у комој је наш уметник одрастао и провео незаборавне дане детињства налази се у Севцу.  Рођак Никола Арсић прича да је до 1999. године академик боравио у свом атељеу на Брезовици где је стварао.

„Увек је с поносном истицао да је сеоско дете и у многим интервјуима за домаће и стране медије није пропуштао да то и каже“, присећа се рођак Никола Арсић.

Басарин отац Никола дуго времена је био у Америци и онда се на позив отаџбине вратио како би учествовао на Солунском фронту, наставља причу рођак из села.

„Био је носилац заставе на Кајмакчалану. Када се рат завршио, као и многи други ратови до сада, на власти су дошли они који су били иза, а борци су остали потцењени. Никола остао без игде ичега, а његово четворо деце је живело у тешкој немаштини. Сам Басара имао је тешко детињство, био је слуга и чувао сеоске овце за који џак жита“, прича Никола из Севца.  

Рада Комазец, директорка и уредница приштинског листа „Јединство“ била је једна од ретких с којом је покојни уметник волео да подели успомене из детињства. Немаштине и тешких предратних дана своје младости живо се сећао.

„Од Севца и Шарпланине никада није могао да се одвоји. Знао је све топониме, памтио је сваки пропланак, литицу, поток. Код њега године заиста нису узеле сећања. Причао је о сиромаштву које га је пратило, а ја, ево, ни данас не могу да повежем њега са чињеницом да је спавао на тавану у дроњцима, да је био чобанче са Шаре“, казује Комазечева додајући да је у покојном уметнику било толико естетике креативности и господства да је тешко то повезати будући да сви знамо да је прошао пут од сеоског слуге до академика.

Планетарни Тесла на крају уметниковог опуса

У српску кућу науке и знања ушао је 1995. године. У Академији наука прошлог пролећа представио је аутобиографску збирку прича „Пут за Дечане“.

Новинар и публициста Ђорђе Јевтић, у својој последњој књизи „Косовски феномени“ писао је о нашем истакунтом интелектуалцу.

„Басара није био много говорљив, баш као и сви ми косовци, али је био изузетно пријатан саговорник и човек. Мало је говорио али је много и са пуно осећања радио то што је радио“, прича Јевтић.

Пресудно за даљи рад нашег академика, наставља Јевтић, било је то што се са неколико професора Приштинског универзитета укључио у покрет отпора који се појавио 1985-86. године, што је, наводи, био одраз протеста против албанских злодела и онога што се дешавало на Косову и Метохији тих годна.

Био је учесник свих протесних скупова који су се одржавали на Косову и Метохији али и у другим деловима земље. Говорио је на њима, био у делегацији српских интелектуалаца који су у то време отишли код Милошевића да се жале на тежак положај Срба на КиМ.

„Сем тога што је напустио Академију на КиМ одрекао се Децембарске награде, највећег признања које се додељује на Косову и Метохији али и многих других која су му уручена“, наводи Јевтић.   

Рада Комазец каже да јој је Басара често причао о неправди коју је доживљавао након Другог светског рата али и о односу Албанаца и комуниста према Србима, што га је, присећа се она, јако болело.

Ђорђе Јевтић истиче да је уметник врло брзо схватио како је комунистичко и време такозваног „братства и јединства“ нанело највише зла нашем народу.

„Постао је свестан тога и зато је постао велики заговорник националног јединства и утврђивања националног идентитета и радио је на том идентитету. Окренуо се бићу свога народа и црпио је мотиве за своја дела у нашој богатој историји и традицији, по чему је врло брзо посато јако познат“, прича Јевтић.  

Старином Сиринићанин, Косовац –  Басара  одавно проноси славу свога завичаја и његов завичају о њему. Осећало се да носи и крије велику тугу у очима, баш за завичајем који му је био и највећа инсприација у раду, сведоче они који су у последњим данима уметниковог живота често били у његовом друштву.

Рељеф – Тесла на мапи Косова и Метохије Светомир Арсић Басара је урадио прошле године. Директорка у уредница приштинског листа „Јединство“ Рада Комазец овај уметников рад однела на поклон Теслиној научној фондацији у САД.

Биста Николе Тесле, која је постављена у Грачаници била је последње што је урадио у свом атељеу.  

„Ја сам пар пута одлазила до њега док је радио на тој бисти. Не можете да поверујете са колико је љубави у 96. години живота радио ту бисту. Десило се  управо то да он свој вајарски опус заврши са планетарним Теслом“, прича Комазечва.  

Није могао са тим да се помири да је његовом родном грудом владају неки други људи.

Као и 200 хиљада Срба са Косова и Метохије и Светомир Арсић Басара је морао да напусти Приштину и свој родни дом на Шарпланини. Са њим су се одселила и његова дела. Није више долазио на Косово и Метохију  али се симболилно вратио када се поводим обележавања седам векова постојања манастира Грачаница напрвљена изложба у Галерији уметности и Дому кутлуре у Грачаници где су били изложени уметникови радови и скулптуре.

„Басара се никада није вратио, сам је говорио да не може да ступи на косовско тло јер је заиста драматично доживео да нека друга војска буде на његовој земљи. Говорио је да му је отимањем Косова и Метохије одузета душа“, присећа се Ђорђе Јевтић.

Басара се није вратио своме завичају али су његова дела дошла и била у Грачаници два месеца, изложба је била изузетно посећена.

Сваки пут када бих отишла до њега у Малу Моштаницу, где је живео, изнова би ме спровео кроз свој атеље и причао о настанку сваке појединачно скулпузтере, присећа се Рада Комазеце признајућу да је захваљујући њему понешто и она научла о вајарству.

Одушевљен што му је 2022. додељена награда Лонгин за животно дело Басара је у интервјуу за Видовдански гласник рекао да његово стваралаштво има аналогију са стваралашвом Зографа Лонгина.

Лонгин је стварао у турском ропству, моја скулптура ницала у ропским условима под Титовом влашћу. И једно и друго стваралаштво садржи у себи крик борбе за очување сопственог идентитета. Лонгин је био сведок разарања Душановог царства, моје скулптуре, сведок су прогона српског народа са Косова и Метохије, изјавио је тада Басара.

Свима нама који су га познавали и дружили са њим упадала је у очи његова бистрина ума у десетој деценији живота, истиче Рада Комазец.

„Био је, веровали или не, обузет жељом да ствара. Сматрао је да је уметност нешто дубоко, хумано и људско. Да је то израз најплеменитијих људских осећања и да као таква мора да се стави у службу доприноса остварења тих идеала, хуманости у свету“, каже директорка „Јединства“.

Басарин значај за Косово и Метохију је огроман јер је он био вајар посебне индивидуалноси и оригиналности окренут  косовском циклусу стварања.

„Басара је кроз свој живот и дело показивао приврженост Косову и Метохији, а носио је и бол и пркос за косовском земљом и проносио је истину о српској голготи и срцем и речју, а највише врхунским уметничким изразом. До последњег даха овоземаљског живота и рада остао је одан косовском завету и косовској земљи на којој је поникао“, каже Рада Комазец.

 Светомир Арсић Басара прошао је трновит и тежак животни пут од сиромашног сеоског детета, жељног знања и широм отворених очију које су упијале слике свога завичаја, преко одласка у бели свет да те слике полако преточе у грандиозну уметност, написао је у својој књизи „Косовски феномени“ Ђорђе Јевтић.

Нимало лак животни пут водио је чобанче са Шаре до САНУ, одатле у вечност, а његова дела остаће да сведоче о оданости косовском завету и томе  како се чувају завичај и народ.

Аудио репоратажа: Сећање на Басару емитована је у емисији Магазин на Првом Радио Београда 1

Послушајте овде:

Иван Миљковић