Sećanje na Basaru: Okrenut narodnom biću, nosio bol i prkos za kosovskom zemljom

Akademik Svetomir Arsić Basara, priznati i cenjeni vajar sa Kosova i Metohije preminuo je 11. maja ove godine u Beogradu u 96. godini života. Iza sebe je ostavio brojna umetnička dela, a posebno je bio zaslužan za afirmaciju umetnosti, otvaranje visokih škola i fakulteta, pokretanje likovnih kolonija na prostoru Kosova i Metohije gde je živeo sve do poslednjih ratnih sukoba 1999. godine.

Bista Nikole Tesle, dar Tesline naučne Fondacije iz Filadelfije, poslednji je umetnikov rad, postavljena je na Vidovdan u parku u centru Gračanice. Tako je velikan, koji je svojim naučnim otkrićima zadužio čitav svet, dobio počasno mesto kraj spomenika oslobodiocima u Prvom svetskom ratu koji su svojim podvigom zadužili srpski rod.

Basara je javnim angažmanom ukazivao na sve teži položaj sunarodnika na Kosovu i Metohiji, posebno od društvenih i političkih promena i dešavanja na tokom 80-ih godina prošlog veka. U pristupnoj besedi nakon što je 1995. izabran za redovnog člana SANU, umetnik je rekao da se više ne okreće prema svetu kao uzoru, već prema ambijentu u kome živi i iz koga je ponikao.

„Okrećući se tradiciji svoga naroda tražim identitet, dokaz o korenu, pravo na budućnost“, rekao je tada Svetomir Arsić Basara.

Velika je čast izlagati u Gračanici jer tu žive časni i pošteni građani koji se herojski bori da pravda vlada među narodima. Gračanica je danas naše sveto mesto u kome buktinja slobode nije prestala da svetli…

Ovako je Svetomir Arsić Basara, akademik, vajar, likovni pedagog, teoretičar, pisac, jedan od najplodnijih i najnagađivanijih likovnih umetnika kod nas besedio uoči Vidovdana 2022. godine kada mu je u Gračanici dodeljena nagrada za životno delo „Longin“. Obratio se putem video linka jer je sa dolaskom NATO snaga napustio Kosovo i Metohiju i više nije mogao da se vrati i da tu, gde je ponikao, gleda neku tuđinsku vojksu. 

Uoči Vidovdana 2022. uručena mu je nagrada za životno delo. Dve godine kasnije na Vidovdan njegova statua Nikole Tesle svečano je otkrivena u Gračanici. Basara nije dočekao taj trenutak. Preminuo je u Beogradu mesec dana ranije.

O Svetomiru Arsiću Basari kao umetniku, prijatelju i čoveku govore njegov rođak Nikola Arsić iz Sevca, Rada Komazec direktorka i urednica prištinskog lista „Jedinstvo“ i novinar u penziji, pisac i publicista Đorđe Jevtić…

„U jednoj pripovetci koja se zove „Korito“ Basara je vešto predstvio svoje umeće i dar obrade drveta koji mu je preneo otac Nikole s kim je od najranijih dana išao u planinu“, priča rođak Nikola Arsić iz Sevca.

Naš nedavno preminuli akademik prisećao detinjstva:

Sada, skoro pouzdano znam da nijedna od mojih skulptura ne bi nastala i ne bi bila takva kava jeste da do mene u mom detinjstvu nije dopirao eho udarca oštre sekire mog dragog oca Nikole dok je obarao visoka stabla po prostranim šarplaninskim šumama od kojih je posle rezao mehove, dubio korita, pravio bačve, sofre i druge predmete za svakodnevnu upotrebu.

Put od čobančeta do akademika u kome je bilo mnogo estetike, kreativnosti i gospodstva

Porodična kuća Arsića, u komoj je naš umetnik odrastao i proveo nezaboravne dane detinjstva nalazi se u Sevcu.  Rođak Nikola Arsić priča da je do 1999. godine akademik boravio u svom ateljeu na Brezovici gde je stvarao.

„Uvek je s ponosnom isticao da je seosko dete i u mnogim intervjuima za domaće i strane medije nije propuštao da to i kaže“, priseća se rođak Nikola Arsić.

Basarin otac Nikola dugo vremena je bio u Americi i onda se na poziv otadžbine vratio kako bi učestvovao na Solunskom frontu, nastavlja priču rođak iz sela.

„Bio je nosilac zastave na Kajmakčalanu. Kada se rat završio, kao i mnogi drugi ratovi do sada, na vlasti su došli oni koji su bili iza, a borci su ostali potcenjeni. Nikola ostao bez igde ičega, a njegovo četvoro dece je živelo u teškoj nemaštini. Sam Basara imao je teško detinjstvo, bio je sluga i čuvao seoske ovce za koji džak žita“, priča Nikola iz Sevca.  

Rada Komazec, direktorka i urednica prištinskog lista „Jedinstvo“ bila je jedna od retkih s kojom je pokojni umetnik voleo da podeli uspomene iz detinjstva. Nemaštine i teških predratnih dana svoje mladosti živo se sećao.

„Od Sevca i Šarplanine nikada nije mogao da se odvoji. Znao je sve toponime, pamtio je svaki proplanak, liticu, potok. Kod njega godine zaista nisu uzele sećanja. Pričao je o siromaštvu koje ga je pratilo, a ja, evo, ni danas ne mogu da povežem njega sa činjenicom da je spavao na tavanu u dronjcima, da je bio čobanče sa Šare“, kazuje Komazečeva dodajući da je u pokojnom umetniku bilo toliko estetike kreativnosti i gospodstva da je teško to povezati budući da svi znamo da je prošao put od seoskog sluge do akademika.

Planetarni Tesla na kraju umetnikovog opusa

U srpsku kuću nauke i znanja ušao je 1995. godine. U Akademiji nauka prošlog proleća predstavio je autobiografsku zbirku priča „Put za Dečane“.

Novinar i publicista Đorđe Jevtić, u svojoj poslednjoj knjizi „Kosovski fenomeni“ pisao je o našem istakuntom intelektualcu.

„Basara nije bio mnogo govorljiv, baš kao i svi mi kosovci, ali je bio izuzetno prijatan sagovornik i čovek. Malo je govorio ali je mnogo i sa puno osećanja radio to što je radio“, priča Jevtić.

Presudno za dalji rad našeg akademika, nastavlja Jevtić, bilo je to što se sa nekoliko profesora Prištinskog univerziteta uključio u pokret otpora koji se pojavio 1985-86. godine, što je, navodi, bio odraz protesta protiv albanskih zlodela i onoga što se dešavalo na Kosovu i Metohiji tih godna.

Bio je učesnik svih protesnih skupova koji su se održavali na Kosovu i Metohiji ali i u drugim delovima zemlje. Govorio je na njima, bio u delegaciji srpskih intelektualaca koji su u to vreme otišli kod Miloševića da se žale na težak položaj Srba na KiM.

„Sem toga što je napustio Akademiju na KiM odrekao se Decembarske nagrade, najvećeg priznanja koje se dodeljuje na Kosovu i Metohiji ali i mnogih drugih koja su mu uručena“, navodi Jevtić.   

Rada Komazec kaže da joj je Basara često pričao o nepravdi koju je doživljavao nakon Drugog svetskog rata ali i o odnosu Albanaca i komunista prema Srbima, što ga je, priseća se ona, jako bolelo.

Đorđe Jevtić ističe da je umetnik vrlo brzo shvatio kako je komunističko i vreme takozvanog „bratstva i jedinstva“ nanelo najviše zla našem narodu.

„Postao je svestan toga i zato je postao veliki zagovornik nacionalnog jedinstva i utvrđivanja nacionalnog identiteta i radio je na tom identitetu. Okrenuo se biću svoga naroda i crpio je motive za svoja dela u našoj bogatoj istoriji i tradiciji, po čemu je vrlo brzo posato jako poznat“, priča Jevtić.  

Starinom Sirinićanin, Kosovac –  Basara  odavno pronosi slavu svoga zavičaja i njegov zavičaju o njemu. Osećalo se da nosi i krije veliku tugu u očima, baš za zavičajem koji mu je bio i najveća inspriacija u radu, svedoče oni koji su u poslednjim danima umetnikovog života često bili u njegovom društvu.

Reljef – Tesla na mapi Kosova i Metohije Svetomir Arsić Basara je uradio prošle godine. Direktorka u urednica prištinskog lista „Jedinstvo“ Rada Komazec ovaj umetnikov rad odnela na poklon Teslinoj naučnoj fondaciji u SAD.

Bista Nikole Tesle, koja je postavljena u Gračanici bila je poslednje što je uradio u svom ateljeu.  

„Ja sam par puta odlazila do njega dok je radio na toj bisti. Ne možete da poverujete sa koliko je ljubavi u 96. godini života radio tu bistu. Desilo se  upravo to da on svoj vajarski opus završi sa planetarnim Teslom“, priča Komazečva.  

Nije mogao sa tim da se pomiri da je njegovom rodnom grudom vladaju neki drugi ljudi.

Kao i 200 hiljada Srba sa Kosova i Metohije i Svetomir Arsić Basara je morao da napusti Prištinu i svoj rodni dom na Šarplanini. Sa njim su se odselila i njegova dela. Nije više dolazio na Kosovo i Metohiju  ali se simbolilno vratio kada se povodim obeležavanja sedam vekova postojanja manastira Gračanica naprvljena izložba u Galeriji umetnosti i Domu kutlure u Gračanici gde su bili izloženi umetnikovi radovi i skulpture.

„Basara se nikada nije vratio, sam je govorio da ne može da stupi na kosovsko tlo jer je zaista dramatično doživeo da neka druga vojska bude na njegovoj zemlji. Govorio je da mu je otimanjem Kosova i Metohije oduzeta duša“, priseća se Đorđe Jevtić.

Basara se nije vratio svome zavičaju ali su njegova dela došla i bila u Gračanici dva meseca, izložba je bila izuzetno posećena.

Svaki put kada bih otišla do njega u Malu Moštanicu, gde je živeo, iznova bi me sproveo kroz svoj atelje i pričao o nastanku svake pojedinačno skulpuztere, priseća se Rada Komazece priznajuću da je zahvaljujući njemu ponešto i ona naučla o vajarstvu.

Oduševljen što mu je 2022. dodeljena nagrada Longin za životno delo Basara je u intervjuu za Vidovdanski glasnik rekao da njegovo stvaralaštvo ima analogiju sa stvaralašvom Zografa Longina.

Longin je stvarao u turskom ropstvu, moja skulptura nicala u ropskim uslovima pod Titovom vlašću. I jedno i drugo stvaralaštvo sadrži u sebi krik borbe za očuvanje sopstvenog identiteta. Longin je bio svedok razaranja Dušanovog carstva, moje skulpture, svedok su progona srpskog naroda sa Kosova i Metohije, izjavio je tada Basara.

Svima nama koji su ga poznavali i družili sa njim upadala je u oči njegova bistrina uma u desetoj deceniji života, ističe Rada Komazec.

„Bio je, verovali ili ne, obuzet željom da stvara. Smatrao je da je umetnost nešto duboko, humano i ljudsko. Da je to izraz najplemenitijih ljudskih osećanja i da kao takva mora da se stavi u službu doprinosa ostvarenja tih ideala, humanosti u svetu“, kaže direktorka „Jedinstva“.

Basarin značaj za Kosovo i Metohiju je ogroman jer je on bio vajar posebne individualnosi i originalnosti okrenut  kosovskom ciklusu stvaranja.

„Basara je kroz svoj život i delo pokazivao privrženost Kosovu i Metohiji, a nosio je i bol i prkos za kosovskom zemljom i pronosio je istinu o srpskoj golgoti i srcem i rečju, a najviše vrhunskim umetničkim izrazom. Do poslednjeg daha ovozemaljskog života i rada ostao je odan kosovskom zavetu i kosovskoj zemlji na kojoj je ponikao“, kaže Rada Komazec.

 Svetomir Arsić Basara prošao je trnovit i težak životni put od siromašnog seoskog deteta, željnog znanja i širom otvorenih očiju koje su upijale slike svoga zavičaja, preko odlaska u beli svet da te slike polako pretoče u grandioznu umetnost, napisao je u svojoj knjizi „Kosovski fenomeni“ Đorđe Jevtić.

Nimalo lak životni put vodio je čobanče sa Šare do SANU, odatle u večnost, a njegova dela ostaće da svedoče o odanosti kosovskom zavetu i tome  kako se čuvaju zavičaj i narod.

Audio reporataža: Sećanje na Basaru emitovana je u emisiji Magazin na Prvom Radio Beograda 1

Poslušajte ovde:

Ivan Miljković