Сећање на Драгана Лукућа, аутора стихова које многе генерације и данас знају наизуст

Српски песник и писац за децу Драган Лукућ, аутор бројним дечијих песама уз чије смо стихове одрастали и које и данас памтимо рођен је на дашњи дан.

Од оца Александра и мајке Томаније Лукић је рођен 30. новембра 1928 године у радничкој породици.  Отац му је био штампарски машиниста па се мали Драгана од најранијег доба дружио са свеже одштампаним књигама.

Прве радове почео је да објављује у годинама после Другог светског рата, а почетком педесетих већ је постао афирмисани дечји песник који објављује своје прве књиге (поеме-сликовнице): Велика трка и Звери као фудбалери.

После завршетка студија књижевности на Филолошком факултету у Београду  почео је да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче, касније се запослио се као уредник програма за децу на Радио Београду и где је радио све до пензионисања 1989. године.

Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији.

Уређивао је часопис „Змај”. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други.

Објавио је преко стотину књига, међу којима су најпознатије: Како се коме чини, Мој прадед и ја, Овде станују песме, Вагон прве класе, Фифи, Како расту ногавице, Шта тата каже, Од куће до школе, Ловац Јоца, Вожња по граду. Објавио је романе: Небодер Ц17, Три гускетара, Бомба у белој кафи итд. Познат је и по лектири за 3. разред ученика основне школе, „Небом града”.

Целокупним својим делом, за које је добио највише награде и признања, био је и остао у самом врху југословенске и српске књижевности намењене младим нараштајима.

Добио је велики број награда: Невен, Змајева награда, Курирчек, Младо поколење, Награда Политикиног забавника, Награда Златни кључић, Октобарска награда града Београда, Орден рада  са златним венцем. Био је почасни председник Змајевих дечјих игара од 1993. па до смрти.

После дуже и тешке болести преминуо је у Београду 1. јануара 2006. године.  Сахрањен је 3. јануара 2006. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.