Спасовдански дани у дијаспори

Сведочење о животу на Косову и Метохији организовала је Жани Ана Радмиловић из хуманитарне организације „Сви за Космет“.

У Солингену у Немачкој и Ротердаму у Холандији, заинтересовани су могли да из прве руке чују сведочења о животу. То су углавном били Срби у дијаспори. Неки су деца гастарбајтера, како су се представљали, а неки отишли након прогона из Српске Крајине, Босне и Херцеговине.

Било је и студената, али и прогнаника са Косова и Метохије. У Солингену је догађај поздравила госпођа Јелена Родић, представница Генералног Конзулата Републике Србије – Диселдорф, а у Ротердаму је присуствовао, господин Душан Вукић, заменик амбасадора за Ротердам и Хаг.

Молитвом Оче наш, догађај је благословио ђакон Небојша Мастиловић.

Сусрет је у оба града био дирљив, топао, својски, али пре свега хришћански. У Солингену је свештеник Данило Радмиловић био присутан као гост, али срцем и личним гостопримством велики домаћин свим Србима који долазе у Диселдорф и друге градове Немачке.

У Ротердаму је цела црквена заједница храма Свете Тројице била домаћин гостима из Србије. Организатори који су сарађивали са Жани у припреми овог племенитог дешавања су свештеник Борис Топић, и сатрудници Саша Николић и Предраг Витковић.

Гости су се долазећи радовали сусрету са оцем Војом Билбијом, али их је затекла недељна литургија са молитвом за његово здравље приликом Великог хода. Опет хришћански дочек са свештеницима, народом и бројном дечицом. И један диван догађај у току литургије који је увео отац Воја. То је моменат када у току појања Достојно јест, излазе деца, узимају звончиће и опходе око целивајуће иконе радосно звонећи. Ту је и Весна са сином у колицима и мајке са бебама у наручју. Радост је општа и узвишена.

Ту је још једна знамен коју је прота Војислав уградио у овај храм. Код улазних двери са десне стране виси надгробни крст из села Црколез на Космету и запис. Када је прота својевремено лично делио помоћ на Космету, донео је са тог путовања ово знамење.

ЧЕДА МОЈА СРБСКА ПРИЂИТЕ ПРЕД КРСТ ОВАЈ

сагните главу,

прекрстите се,

и цјеливајте га.

ОВАЈ КРСТ ЈЕ ЗАВЈЕТНИ,

СУДБИНСКИ

КОСОВСКИ

(из села Церкољез Косово)

Он нам је крст

Темељац.

Да га носимо.

Да би он носио нас.

Пред овим знамењем, пред овом поруком – човек задрхти и урони у суштину постојања. Самим овим речима се види колико љубави тај човек шири.

А у селима Суво грло, Црколез и Бање, још увек живе Срби, сам Бог зна како су остали. У дреничком кланцу између Србице и Истока, у подножју Мокре Горе, опстају, заједно са учитељицом Горданом Томић, из Приштине, која учи њихову децу.

После литургије и трпезе за присутне вернике, у сали Парохијског дома одржана је пригодна хуманитарна манифестација.

Зоран Ћирић који је на челу организације „Сви за Космет“, говорио је, на оба догађаја, о томе како већ петнаест година организују поклоничка путовања по Космету и уз то обезбеђују хуманитарну помоћ за породице, цркве и манастире, као и установе, свуда где је то потребно. Може се закључити да нема месте у коме они нису били и где нису однели помоћ.

Два пута додељена Грамата од Епархије Рашко – призренске и владике Теодосија то потврђује, као и видео сведочење игумана манастира Високи Дечани, оца Саве Јањића. Кратким, а речитим видео записима најављена је текућа акција прикупљања средстава. Манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, у коме живе само две монахиње има дотрајали агрегат који треба заменити новим. У школи у Бабином Мосту тоалети су у таквом стању да је нехумано да их деца користе. Организација „Сви за Космет“ обезбедиће средства за њихово реновирање.

Присутни су прилагали, куповали сувенире на штанду Организације или су једноставно донирали.

Пажњу су на другачији начин привукле гошће са Косова и Метохије Марија Караџић, Зорана Лазић и Радмила Тодић Вулићевић говориле су о животу, о тескобама, трпљењу, али и достојанственом опстајању Срба на Косову и Метохији.

Уз сећање на преживљено измешала су се осећања, тако да је песма о Приштини коју је казивала Зорана имала исти звук као и песма о Сарајеву коју је из публике рецитовао изгнани Сарајлија. Песма „Грачаница“ Десанке Максимовић коју је казивала Зорана, све присутне пренела је у Порту манастира.

Као сведочанство тешког а достојанственог живота, приказани су документарни филмови Радмила Тодић Вулићевић из Приштине која за себе каже да није отишла и ако не живи у свом граду. Филм, „Жути аутобус“ показује како око 1500 ученика из 22 села свакога дана путују од куће до школе, аутобусима који су стари, несигурни као и путеви којима они пролазе. Уз то, осам аутобуса прелази преко хиљаду километара свакога дана.

Филм „Чекајући Давора“ јесте исповест Гордане Ристић, мајке чији је син нестао 1999. године, о томе како га је и где тражила, надала се да ће га пронаћи живог, а сада би хтела бар његове кости да сахрани.

Људи су прилазили гошћама, да се захвале, да кажу речи охрабрења, или макар да их ћутећи загрле јако.

Весна из Београда дубоко дирнута чињеницом да су они били летаргични и незаинтересовани за патње народа на Космету, казала је да је добро што су филмови титловани на енглески језик, па је и њен супруг, Холанђанин могао да их разуме.

Стефана, Ана, Синиша Липљанац који живи на Брезовици, госпођа Прашчевић удата за Пећанца, а брат јој је у Грачаници, дуго је у Ротердаму и жели да се врати у завичај…Сви су били блиски и срдачни.

Било је и топлих препорука да филмове треба да виде Холанђани и

Американци, што ће се можда и догодити када за то дође време. На коментар жене из публике, да живети на Косову није лако и да давати се безрезервно деци у школи значи волети истински свој посао, Марија је потврдила да то јесте заиста тако и да свој посао професора у школи у Грачаници доживљава као свој допринос Завичају и коренима.

Ови јединствени сусрети човекољубља и хуманости показали су да где год да живе, Срби имају исту мисију да памте, воле и помажу.

Марија и Радмила као да су отишле, а заправо су ту, у Завичају, Зорана која сведочи да старински израз „тврда душа“ означава душу која може много да истрпи иако је мекана као хлеб, биле су гошће као да су код најрођенијих дошле.

Жани, Миро, Стева, отац Данило, његова супуга Хелена, деца Јован, Ана и Стефан, па Филип и његови Бане и Николина, Аца и Момчило, али и мала Мила која је све време била са гостима, били су такви домаћини да не постоје речи којима би се исказала захвалност. Зоран Ћирић, председник организације „Сви за Космет“, домаћин и гост истовремено,допутовао је из Београда са супругом Аном и децом Бојаном, Ђорђем и Марком.

Заједничка шетња до ротердамског „мора“ била је заправо борба са ветром на песковитој обали Атланског океана, коју су гошће, уз све друго, имале прилику да доживе.

У градкој српској ношњи, коју им је уступио фолклорни ансанбл Венац оне су излазиле да сведоче. Сасвим другачије бориле су се са ветром на океану који је носио песак као у Сахари, заклоњене испод ћебенцета љупке домаћице Миле, која је пружала руку да помогне бака Ради кад излази из комбија.

Благослов Светог Саве и светог Стефана Дечанског (Цркве су у Диселдорфу) изливао се на ову дружину блиских срца, где год да су се нашли. Сва искушења које је Жани Ана Радмиловић имала припремајући ова хуманитарна дружења, заборављена су.

Поуком мати Теодоре грачаничке: „Када те саплићу, када те грде, а Бог зна да си на правом путу, немој да бринеш – теби анђели на небу плету венце…“

Жани ће наставити да несебично помаже Косову и Метохији, заједно са својим пријатељима.

Радмила Тодић Вулићевић