Србину из Призрена преко потребан апарат за дисање
Сунчица (65)и Синиша (67) Цветковић из Призрена последњи српски филигранисти имају здравствених проблема. Синиши је неопходна апарат за дисање за чију куповину нема новца.
Обоје смо рођени у Призрену, испод тврђаве „Каљаја“ код цркве светог Спаса. Моја супруга у кући баш поред цркве, а ја сам мало изнад Богословије. Играли смо заједно фолклор више од тридесет година, ту смо се заволели, она је чак и певала. Била ми је у комшилуку, нисмо били удаљени ни стотину метара. Никада од 2011 године када смо се вратили из расељеништва, до сада, нисмо напуштали своју кућу, али сада смо приморани због болести. Супруга је тежак астматичар и користи кисеоник док сам ја суочен са болешћу Слип-Апнеа, то је престанак дисања током ноћи због чега ми је потребан апарат који ноћу док спавам додаје кисеоник када ја престанем да дишем током сна.
Овака, поприлично тешко изговарајући речи пожалио нам се Синиша Цветковић којег са супругом Сунчицом познајемо као последње српске филигранисте у Призрену. Овај брачни пар повратника који су уз још неколицину Срба стални житељи некадашњег царског града на Бистрици,последњих дана због лечења борави код кћерке у централној Србији.
Признају да се тешко одвајају од своје куће али да су сада принуђени да се побрину за здравље, како би како каже, Сунчица, још мало поживели са децом и унучићима… Ипак, забринута пре свега за супругово здравље, појашњава да апарат који недостаје Синиши и који кошта око 140.000 динара- аутоматски региструје престанак дисања и дотира му кисеоник током ноћи.
„У супротном, када би био без апарата, питање је да ли би се пробудио ујутру“, додаје забринуто ова жена која је и сама болесна и која такође користи кисеоник, због чега јој је неоходан концентровани раствор овог елемента.
Љубав која не пролази
Док слуша своју супругу како брижно говори о њему, Синиша истиче да су у браку 46 година да имају три кћерке и шесторо унучади. „И када бих требао поново да се оженим, то бих учинио њоме. Јер, њен брат је држао голубове, које сам ја волео и хранио када је он одсутан, али онда сам „зграбио“ најлешпу голубицу „ прича нам озбиљним и по мало сетним гласом Синиша који се нада да ће он уз помоћ хуманих људи добити неопходна апарат а његова супруга концентровани кисеоник који су им потребни да наставе да живе.
Појашњава да су апарат неоходан њеном супругу купили у иностранству пре петнаестака година, каже да су се и тада сналази јер од филигранства,у граду у ком су рођени и живе -не могу да опстану, јер једноставну немају место за продају, будући да све радње држе Албанци.
„Тада сам морала да набавим новац, око 1600 евра колико је апарат коштао , како бих одржала супруга у животу. Тада смо се некако снашли, али апарат је већ остарио и не ради како треба,
побркао је све своје фунцкије. Обраћали смо се преко Социјалног али нас не следује, јер се апарат купује“, прича нам забринуто Сунчица док размишља колико година уназад због недостатка новца нису ишли на контроле у Београд…Признаје да јој тешко пада што су принуђени да моле за помоћ и одмах додаје да поседују сребро које су ручно израђивали и да га могу дати у компензацију али да једноставно сада немају новца за куповину неоходног апарата.
„Пошто у граду немамо где да изложимо своје радове јер све филигранске радње држе Албанци, по некада смо продавали неки комад сребра верницима који дођу у цркву светог Спаса али све је то ситно и једноставно са по нешто више од двадесет хиљада динара пензија, колико по обоје примамо, не можемо да купимо апарат – закључује ова упркос болести вредна жена која је више од осамдесет икона украсила цирконима и сребрним и златним нитима које се могу наћи у Призрену.
(Д. Зечевић – Новости)
