Srbinu iz Prizrena preko potreban aparat za disanje
Sunčica (65)i Siniša (67) Cvetković iz Prizrena poslednji srpski filigranisti imaju zdravstvenih problema. Siniši je neophodna aparat za disanje za čiju kupovinu nema novca.
Oboje smo rođeni u Prizrenu, ispod tvrđave „Kaljaja“ kod crkve svetog Spasa. Moja supruga u kući baš pored crkve, a ja sam malo iznad Bogoslovije. Igrali smo zajedno folklor više od trideset godina, tu smo se zavoleli, ona je čak i pevala. Bila mi je u komšiluku, nismo bili udaljeni ni stotinu metara. Nikada od 2011 godine kada smo se vratili iz raseljeništva, do sada, nismo napuštali svoju kuću, ali sada smo primorani zbog bolesti. Supruga je težak astmatičar i koristi kiseonik dok sam ja suočen sa bolešću Slip-Apnea, to je prestanak disanja tokom noći zbog čega mi je potreban aparat koji noću dok spavam dodaje kiseonik kada ja prestanem da dišem tokom sna.
Ovaka, poprilično teško izgovarajući reči požalio nam se Siniša Cvetković kojeg sa suprugom Sunčicom poznajemo kao poslednje srpske filigraniste u Prizrenu. Ovaj bračni par povratnika koji su uz još nekolicinu Srba stalni žitelji nekadašnjeg carskog grada na Bistrici,poslednjih dana zbog lečenja boravi kod kćerke u centralnoj Srbiji.
Priznaju da se teško odvajaju od svoje kuće ali da su sada prinuđeni da se pobrinu za zdravlje, kako bi kako kaže, Sunčica, još malo poživeli sa decom i unučićima… Ipak, zabrinuta pre svega za suprugovo zdravlje, pojašnjava da aparat koji nedostaje Siniši i koji košta oko 140.000 dinara- automatski registruje prestanak disanja i dotira mu kiseonik tokom noći.
„U suprotnom, kada bi bio bez aparata, pitanje je da li bi se probudio ujutru“, dodaje zabrinuto ova žena koja je i sama bolesna i koja takođe koristi kiseonik, zbog čega joj je neohodan koncentrovani rastvor ovog elementa.
Ljubav koja ne prolazi
Dok sluša svoju suprugu kako brižno govori o njemu, Siniša ističe da su u braku 46 godina da imaju tri kćerke i šestoro unučadi. „I kada bih trebao ponovo da se oženim, to bih učinio njome. Jer, njen brat je držao golubove, koje sam ja voleo i hranio kada je on odsutan, ali onda sam „zgrabio“ najlešpu golubicu „ priča nam ozbiljnim i po malo setnim glasom Siniša koji se nada da će on uz pomoć humanih ljudi dobiti neophodna aparat a njegova supruga koncentrovani kiseonik koji su im potrebni da nastave da žive.
Pojašnjava da su aparat neohodan njenom suprugu kupili u inostranstvu pre petnaestaka godina, kaže da su se i tada snalazi jer od filigranstva,u gradu u kom su rođeni i žive -ne mogu da opstanu, jer jednostavnu nemaju mesto za prodaju, budući da sve radnje drže Albanci.
„Tada sam morala da nabavim novac, oko 1600 evra koliko je aparat koštao , kako bih održala supruga u životu. Tada smo se nekako snašli, ali aparat je već ostario i ne radi kako treba,
pobrkao je sve svoje funckije. Obraćali smo se preko Socijalnog ali nas ne sleduje, jer se aparat kupuje“, priča nam zabrinuto Sunčica dok razmišlja koliko godina unazad zbog nedostatka novca nisu išli na kontrole u Beograd…Priznaje da joj teško pada što su prinuđeni da mole za pomoć i odmah dodaje da poseduju srebro koje su ručno izrađivali i da ga mogu dati u kompenzaciju ali da jednostavno sada nemaju novca za kupovinu neohodnog aparata.
„Pošto u gradu nemamo gde da izložimo svoje radove jer sve filigranske radnje drže Albanci, po nekada smo prodavali neki komad srebra vernicima koji dođu u crkvu svetog Spasa ali sve je to sitno i jednostavno sa po nešto više od dvadeset hiljada dinara penzija, koliko po oboje primamo, ne možemo da kupimo aparat – zaključuje ova uprkos bolesti vredna žena koja je više od osamdeset ikona ukrasila cirkonima i srebrnim i zlatnim nitima koje se mogu naći u Prizrenu.
(D. Zečević – Novosti)
