Šta da očekuje Balkan od smene vlasti u SAD?

Smena vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama već je svetu donela prilična iznenađenja s tačke gledišta njihove poslovične preciznosti i objektivnosti američkih državnih ustanova. Situacija sa izborima u SAD, sa neredima, optužbama i sukobima sa policijom počinje da liči na situacije koje smo navikli da vidimo u zemljama sa nerazvijenom demokratijom. Moglo bi se pomisliti da će se tim tempom jedna od narednih „obojenih revolucija“ odigrati baš u centru, koji je „izvozio“ profesionalne revolucionare i instruktore u druge zemlje, piše Balkanist.

Sve se ovo svodi na jedan zaključak. Američko društvo je veoma podeljeno. Sada, kao nikad ranije, razlika među „republikancima“ i „demokratama“ počinje sve više da se oseća. Ona će, najverovatnije biti veoma duboka i na spoljnopolitičkom i ekonomskom planu. I tu se postavlja pitanje o tome, šta mogu da očekuju različiti regioni sveta od nove američke administracije, između ostalog i region Balkana, posebno na polju ekonomije.

Administracija odlazećeg predsednika D. Trampa je napravila kardinalne promene u spoljnoj politici SAD. Kao čovek, koji je u politiku ušao iz poslovnog sveta, a do tog trenutka je sagradio celu biznis-imperiju, Tramp je počeo da državu vodi kao preduzeće. Vodeći se principom umanjenja troškova, on je smanjio brojnost američkih vojnika u inostranstvu, a zemlju nije uvlačio u sukobe, već se koncentrisao na borbu sa konkurentima na svetskom tržištu. U želji da uveća ekonomsko blagostanje zemlje i naroda, Tramp je ponovo ustanovio politiku protekcionizma, uveo niz ograničenja zemljama potpisnicama sporazuma NAFTA (North American Free Trade Agreement), članicama Evropske Unije i poveo trgovinski rat protiv Kine.

Politiku na Balkanskom poluostrvu administracija Trampa je potčinila cilju eliminisanja konkurenata. Ona nije previše otvarala osetljive teme Srbije, kao što su priznavanje samoproglašene „države“ Kosovo, i odnosa Srbije i Republike Srpske. Dalje je pomogla regulisanju spora Atine i Skoplja po pitanju naziva Severne Makedonije, izvršivši pritisak na makedonsku opoziciju da prihvati novo ime zemlje. Sve je to bilo praćeno raznim investicionim programima američkih kompanija. Do sada je uloženo oko 1 milijarde dolara u Srbiju, uglavnom u sferi informacionih tehnologija, infrastrukture i u razne vidove proizvodnje. U okviru tih investicija zaposleno je oko 20.000 ljudi. Srbija je u tome pronašla kako političku, tako ekonomsku korist. Prema rečima bivšeg pomoćnika državnog sekretara SAD Tomasa Kantrimena, tokom pregovora u Vašingtonu sa predstavnicima Srbije i takozvanog Kosova, Tramp se udaljio od pozicije EU, videvši u potpisivanju Vašingtonskog sporazuma samo ekonomsku korist za SAD.

 Sa druge strane, balkanske zemlje su postale otvorenije prema ostalim izvorima kapitala. Rusija, Kina i Turska prilično aktivno promovišu svoju ekonomsku delatnost u raznim granama na Balkanu. Države regiona su počele da se orijentišu i na druge partnere. U septembru ove godine u Beogradu je otvorena kancelarija Razvojne finansijske korporacije DFC (Development Finance Corporation). Korporacija se bavi podrškom privatnih investicija u mnogim delovima sveta, što jeste jedan od strateških pravaca američke spoljne ekonomske politike. Ova ustanova SAD namerava da investira u infrastrukturne projekte, koji povezuju centralnu Srbiju sa njenom južnom pokrajinom Kosovom i Metohijom oko 3,7 milijardi evra. Taj korak bi u mnogome bio odgovor na kinesku inicijativu „Pojas i put“. A da li će se ostvariti snovi o američkim investicijama?

Kao rezultat novembarskih izbora na vlast u SAD je došao kandidat Demokratske stranke Džozef Bajden. Tokom 90-ih i početkom 2000-ih godina bio je nadaleko poznat po svojim oštrim izjavama često punim mržnje prema Srbiji i srpskom narodu. Nesumnjivo je da će administracija novog predsednika zaželeti da anulira sva dostignuća politike prethodne administracije na Balkanu, koja je praktično primorala kosovske vlasti da ukinu carine u visini od 100% na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, dok su odnosi sa Beogradom postali topliji. Isto se može očekivati da će se novi predsednik potruditi da zauzme čvršću poziciju prema Srbiji na ekonomskom planu. To bi označavalo razne vidove pritiska, kao što su redukovanje investicionih programa, umanjenje obima trgovinske razmene sve do ekonomskih sankcija, sa ciljem da se Srbija primora da prizna nezavisnost takozvanog Kosova, da se odrekne specijalnih veza sa Republikom Srpskom i da ispunjava  druge zahteve SAD. Drugim rečima, administracija novog predsednika mogla bi da poželi da se vrati svojoj balkanskoj politici do Trampa.

Iako je američki ambasador u Beogradu E. Godfri nedavno uveravao Srbiju da smena vlasti nikako neće uticati na Vašingtonski sporazum i dobre odnose Vašingtona i Beograda, neke izjave samog Bajdena govore suprotno. Tokom predizborne kampanje izjavio je da će Srbija biti primorana da prizna Kosovo u njegovim aktuelnim granicama i prisećao se „genocida“ u Srebrenici, podilazeći na taj način Amerikancima albanskog i bošnjačkog porekla, i trudeći se da ih motiviše da glasaju za njega. Međutim, oštar zaokret u balkanskoj politici nove administracije je malo verovatan.

Srbija koja postaje ekonomski lider regiona može da zauzme snažniju poziciju u odnosima sa SAD. U ovom trenutku ekonomski rast Srbije prevazilazi rast svih drugih zemalja regiona. Pored toga, američke kompanije već učestvuju u nizu projekata u zemlji, a obim trgovinske razmene dveju država uvećan je za 55%.

U septembru je iznosio 58 miliona dolara. Bilo kakve ekonomske mere protiv Srbije mogle bi da izazovu nezadovoljstvo predstavnika poslovnog sveta novom administracijom. Potrebno je takođe istaći da politički pritisak na Srbiju jača pozicije Kine i Rusije u regionu, budući da te dve sile pružaju veliku podršku srpskom unutrašnjem i spoljnopolitičkom kursu. Veoma povoljnim rešenjem za administraciju novog predsednika SAD čini se stavljanje Srbije i regiona pod potpunu političku i ekonomsku kontrolu EU.

Međutim, to rešenje ne izgleda izvodljivo, budući da je Ujedinjeno kraljevstvo, koje je najviše promovisalo politiku proširenja EU napustilo Uniju. Francuska i Nemačka, koje se bore za mesto lidera u Uniji, i same bez velikog optimizma gledaju na ideju prijema novih članica sa Balkana u „evropsku porodicu naroda“. Trenutno, jedinim mogućim rešenjem očuvanja ekonomskog prisustva SAD u regionu čini se podrška jedinstvenoj ekonomskoj zoni Balkana u okvirima programa Mini Šengena i Berlinskog procesa i ponuda investicija u proizvodnju i infrastrukturu, koje su povoljne za region.

 U suštini, takav pristup nije ništa drugo nego nastavak politike administracije Trampa. Međutim, ne treba zaboraviti da Amerika nije sama u ekonomskom prostoru Balkana. Udeo investicija kineskih kompanija više nije mali. Kompanija „Zi Đin“ ulaže u razvoj rudnika Bor sredstva u iznosu od 1,4 milijarde dolara, a HBIS je za 46 miliona evra otkupila železaru u Smederevu. Pored ovih, niz drugih kineskih kompanija već prisustvuje u infrastrukturi i drugim granama.

Rusko prisustvo je takođe značajno – u energetici, železničkom transportu i finansijama. Jedinstvenu ekonomsku zonu Balkana može lako da prihvati niz država. Srbija će preko nje u prvom redu ojačavati svoje pozicije ekonomskog i političkog lidera u regionu, šireći uticaj u Bosni i Hercegovini i promovišući politiku povratka svoje južne pokrajine pod kontrolu. Albanija će se truditi da uveća tržišne potencijale i uticaj na dijasporu u regionu. Severna Makedonija, čije je postojanje u EU i NATO pod pretnjom sa strane Bugarske i Grčke, vidi jedinstven ekonomski prostor regiona kao šansu za svoje spasenje. Crna Gora sa novom vladom na čelu koristiće mogućnost jedinstvene zone za ponovno uspostavljanje poljuljanih veza sa Srbijom.

Kakvu će politiku odabrati administracija novog predsednika SAD? U međunarodnoj politici nije važno ono što lider želi, već ono što mora da uradi u korist svoje zemlje i naroda. Džozef Bajden, kao i mnogi njegovi saradnici, koji su formirali sliku o Balkanu tokom 90-ih godina, biće prinuđeni da svoju politiku grade u uslovima nove realnosti, koja se veoma razlikuje od poslednje decenije XX stoleća. Ako tada Balkan nije imao alternativu prihvatanju uslova agresivne američke politike, sada je države regiona vide.

A oličenje te alternative su Kina i Rusija.  

Ivan Sekulović – MSc in International Business and Management