Свети краљ Милутин ктиторска слава и дан школе у Грачаници

СПЦ и верници 12. новембра облежавају празник посвећен Стефану Урошу II Милутину Немањићу, Светом краљу Милутину. Празник се свечано обележава у задужбинама Светог крљаља у Грачаници и Бањској али и на Хиландару. Култ Светог краља Милутина посебно се поштује у Бугарској.

Свети Краљ Милутин припадао је династији Немањића – био је млађи син краља Уроша I, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског.

Стефан Урош II – Милутин Немањић био је краљ Србије и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Рођен је око 1253, а умро 29. октобра 1321. у Неродимљу код Урошевца, на Косову и Метохији.

Светом архијерексом литургијом коју је служио епископ новобрдски Иларин празник је свечано обележен и у манастиру Бањска на северу Косова и Метохије.

Данас је дан школе у Грачаници

По српском краљу и владару из 14. века названа је и школа у Грачаници која данас обележава свој дан. У манстиру Грачаница је после Свете архијерејске литургије, коју је служио владика Теодосије, пресечен славски колач кога је принео директор школе Владимир Милкић.

Честитајући празник верницима, деци и наставницима владика рашко – призренски је свима пожелео успех у раду и изразио наду да ће школа у Грачаници убудуће, поред имена Краљ Милутин придодати и префикс Свети,  и тако на понос свих, пуним именом ословљавати српског владара и највећег задужбинара.

Након литургије ученици су у манастиру Грачаница извели пригодан програм.  

Милутин – восковођа, мудри дипломата, градитељ

Један од најважнијих српских владара и највећи задужбинар у српској историји, краљ Милутин је вишеструко променио ток развоја српске средњовековне државе.

Током своје дуготрајне владавине (1282-1321), краљ Милутин је мудром политиком, стрпљивом дипломатијом и истрајношћу у остварењу својих намера оснажио Србију, која је од његовог времена заузела нову, знатно вишу позицију у свету позног средњег века у Европи и у новом заједништву православних држава на Балкану, непосредно уз Византију-Православно римско царство и самог цара, који је сматран за Христовог намесника на земљи и предводника хришћанске, православне васељене.

Утирући нове путеве развоја српске средњовековне државе, краљ Милутин је отворио простор за њено даље јачање, које је достигло врхунац са владавином његовог унука, краља и цара Стефана Душана, који је увек истицао своју повезаност са дедом чију је политику наставио, називајући увек краља Милутина „светим краљем“.

Краљ Милутин је донео три суштинске промене српској средњовековној, и не само средњовековној историји. Прва је била промена тока светородне лозе потекле од Стефана Немање – Светог Симеона, јер су до самог њеног краја 1371. године владали искључиво његови непосредни потомци: син Стефан Дечански, унук Стефан Душан и праунук цар Урош. Друга дуготрајна промена је била краљево снажно повезивање са Византијским царством и Православним царем Римљана у Цариграду.

Након брака са царевићком Симонидом пролећа 1299. године, које је у Цариграду дефинисано као уједињење српског краља и византијског цара, краљ Милутин је заузео прво место након самог цара на православном Балкану, непосредно повезујући Србију не само са престоницом Царства, већ својим задужбинама и покровитељством и са Светом земљом, светим градом Јерусалимом, Синајем и читавом светом историјом хришћанства. Трећа и најдалекосежнија промена коју је донео краљ Милутин било је стварање новог средишта српске државе на просторима јужно од дотадашњег центра немањићке Србије: на Косову и Метохији, у скопској котлини и пределима јужно од врањске котлине. Ове, сада централне просторе српске државе и народа, краљ Милутин ће украсити бројним новоподигнутим и обновљеним задужбинама, од Богородице Љевишке у Призрену, преко своје величанствене гробне цркве Светог Стефана у Бањској и монументалне Грачанице, задужбина у и око града Скопља, своје нове престонице, до Светог Георгија у Старом Нагоричину и манастира Преподобног Прохора Пчињског, утрвши пут својим наследницима који ће ову његову делатност наставити. Ови тада густо насељени предели, о чему јасно сведочи и оснивачка повеља краља Милутина за манастир Бањску, остаће вековима један од средишњих простора српског народа, све док великим сеобама крајем седамнаестог столећа њихов карактер није почео да се постепено мења.

Због свог задужбинарског деловања Милутин је канонизован две и по године после смрти и проглашен Светим краљем.

Молитва Светом краљу Милутину

“На Земљи си свом душом заволео Христа и Његове си заповести сачувао. Као река си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост”.