Тамо неки обичи људи, понегде јужно од Ибра

Ви уважени оче Вашим једностраним освртом и пренагашеним доживљајима вређате моје очи које изблиза виде много боље од вас који сте далеко стотинама километра и миљу корака од истине…
Ово је реплика једне Српкиње која живи на Косову, без могућности и жеље да било куда оде.

Зашто је ово важно?… Убеђена сам да суд о суживоту свих заједница но Косову могу доносити само они којима је ова земља дом, једини без потребе и могућности на други избор!
Овај одговор на почетку, заправо је реплика на осуду новинара, који је поставио питање које се намеће Српкињи, јединој повратници у Ђаковици:

“Зашто се враћате на месту где не можете отићи до пекаре и где сте сталана мета напада?“. Суштинско је питање, а искрен одговор, нажалост, није у поимању свештеника и људи који не познају живот овде и који најсуровије осуђују једноставно логично питање, јер господин новинар јелте, нема разумевања и емоиције и патриотске доживљаје.

Одговор убија смисао и дубоко је скривен у суровој људској природи, силовању суштине, која би требала потпуно другачијим редом да се постави.

Не можемо градити кућу без темеља само да би била на броју, а први ветар ће је пољуљати и порушити. Морамо почети од темеља, из корена да мењамо ствари које би да форсирамо, не по сваку цену, него палако, зрело, најпре мењајући себе, па да својим примером покушамо да утичемо на промене наших суседа, полако склањајући ногу са кочнића које нам ремете суживот свих нас заједно.

Истински, да… постоје места где је однос и коегзистенција Срба и Албанаца готово немогућа, али не, то не значи да не треба да такве ствари мењамо. Треба менањти али не језиком мржње и сукоба који подстиче на развијање најтежих емоција, које никако не би биле корисна за оне којима је живот у заједници овде једнини искрен циљ.

Ја ћу покушати да вам дочарам једну лепу слику из више углова али и стрепње уверења, лоше успомене са обе стране урезана дубоко у посвести која морају да се лече и преброде ако бар мало желимо да ову дивну слику коју ћу вам пренети и сачувамо.

WE LIVE AND WORK TOGETHER!

““WORK TOGETHER?! GREAT!“ – Је она оптимистична реченица која, кад је странци изговоре, звучи сјајно и  буди наду, иако дубоко негде постоји она мисао о разликама која је, заправо, истински непотребна.

Превалац – место на већој надморској висини, гранична линија између Сиринићке жупе, српске енкаве и Призрена, „царског града“, како га сви Срби зову. На том туристичком месту можете видети ону фину пријатељску слику Албанаца и Срба који раде заједно. Дивна слика, слобода, шале, без да се било која реч или реакција доживи непотребно. Газде туристичких објеката претежно Абанци, посебно воде рачуна о српским радницима који су мањина, не би ли се на било који начин осећали угрожено.

Екрем Биба један од оних албанских угоститеља и бизнисмена, који важи за човека који је ујединио своје раднике и који, како каже, има истинску жељу да пошаље поруку јединсвта, дивне атмосфере. Таква слика је и у косовским институцијама, врло, врло, професионана и пријатна,из угла запослених али и грађана, бар оних који је таквом виде или желе да је управо у те слике и верују.

СВИ СМО МИ ПОДЈЕДНАКО ВАЖНИ
Г. Адем, Бошњак из села у Средачкој жупи таксира на релаицији Призрен – Штрпце, говори српски али и албански и често се деси да у чекању попије кафу, у Штрпцу са Србима, у Призрену са Албанцима. Од њега можете научити оне дивне ствари које проповеда мухамеданска вера, о лепим обичајима и навикама. Берсим, такође Бошњак, судија у суду у Штрпцу, још је давно радио у Српским институцијама. Чека пензију у косовском законодавству и стално подсећа на значај своје заједнице кроз обичаје, као поетну и трајање своје заједнице, малобројније али подједнако битне као и већинске.

УСУЂИЈЕМО СЕ ДА СЛОБОДНО ГОВОРИМО ГЛАСНО ТАМО И ОНДА КАД ТО ОСЕТИМО!

И заиста лепа слика на Превалцу, Шари, Призрену, Урошевцу. Често се чују српски гласови, слободно гласно без да се ико осврће, чак се на местима где сте „мањина“ некако осећате привилеговано. У Штрпцу и Грачаници и дргум српским срединама привилеговане су комшије Албанци и постоји искрена жеља да се никада ни једним гестом не покаже било каква нетрпељивост. Предивно, бајковито, идеално али проверено истинито, без жеље да залазимо у дубину, која апсолутно није ни битна и коју треба оставити далеко скривену без потребе да доспе на површину!

Можда је у томе поента драги оче? Потребно је здравим разусуђивањем на терену покушата да процените где и како можете гласно показати свој национални идентитет!.. Ипак, нажалост, негде још не постоје услови управо због свих околности о којима желим да говоримо стално, да слободно, без да некоме смета, говорите својим језиком.

УЧИМО ДА СЕ РАЗУМЕМО
Маја, једна од службеница у косовским институцијама, каже да жали што због бесмислених граница и слабе комуникације није успела да савлада албански језик па често осећа неку врсту језичке баријере али ради на томе да исправи ту грешку. Такву реченицу на албанском за српски језик има и њена колегеница Медина са којом заједно ради. Њих две се допуњавају у учењу језика.

ДЕЦА УЧЕ НА ПРИМЕРИМА ИЗ КУЋЕ

Опет, да се вратим на уверења и учења који потичу из куће и које деца обично преузимају као моделе понашања и размишљања.
Шестогодишња девојчица Јелене од рођења живи на Косову у малом селу са српским живљем. Она први пут региструје реч „шиптар“ коју изговарају њени вршњаци и коју никада у свом дому није чула, јер је њена мајка дефинише као погрдну, иако суштински она то није. Не може она да схвати да је та реч једнака са именицом Албанац. Њена мајка зна да Албанци не воле да их Срби тако називају као што ни Срби неволе када их Албанци називају „шкијама“.

Ако нам сметају  такви јавни дискурси и ако смо свесни да некоме могу бити повод за лоше реакције и копање по сећањима зашто их користимо,без обзира на “изговоре“ о њиховом пореклу? Када би сви почели од комуникације коју требамо учинити пријатном, цензуришући речи које изазивају гнев, јер и у дому свом постоје ствари које због различитих карактера не изговарамо, не да би куповали мир, већ да избегнемо окидаче за сукобе, онда смо успели –  градимо хармонију!

ЗАБОРАВ КАО СМИСАО НАСТАВКА ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВОТА

Сања из малене Српске енклаве има огромне ожиљке рата, болне ране које још крваре али их је закопала! Лакше је јер, каже да враћање на исте буди гнев  и лоше емоције. Сања ради са кошијама  Албанцима не размишљајући о ожиљцима јер једино заборав може лечити ране које можда зарасти неће никада!

И Фаик је један од ретких Албанаца који је остао на селу, много и он личних боли носи из времена рата али му је лакше да са комшијама Србима попије кафу и чувени “руски чај“ како га Срби зову…

Свако ствари назива како је њему мило, али разумевања и стављања у улоге других заправо јесу и кључ добрих односа.

Лепе појединости као примери који ћемо усвојити за будућност коегзистенције
У манастиру Високи Дечани,Италијански војници Кфор-а радо долазе на литургије и уживају у манастирском миру и рутини која прија и постала је лепа свакодневница.

НЕ РУШИТЕ НАМ СНОВЕ!
И да можда се и у Хочи и Ораховцу накада, ко зна, исплати „Чекање Хандкеа“ као и Бекетовог Годоа који доноси нове наде јер обични људи само желе да сањају – чекају наду! Ипак, те снове кроје они који би често да их сурово униште, без трунке одговорности!

Не рушите нам снове, лепе слике које трбају да трају да се бојама и лепотама кроз време још допуњују! Лепе појединости као примери који ћемо усвојити за будућност коегзистенције
У манастиру Високи Дечани,Италијански војници Кфор-а радо долазе на литургије и уживају у манастирском миру и рутини која прија и постала је лепа свакодневница.

САМО ДА РАТА НЕ БУДЕ…
27.12. 2022. године – Спрски аутобус који вози из Ниша до Сиринићке жупе преко Мердара (јер су опет због незадовољства Срба са Севера блокирани сви прелази),зауставља Албанац средњих година. Возач стаје, г. Фатмир, како се представио, постаје свестан да је ушао у Српски аутобус. Примећује се нелагодност, почиње причу о слутњи, о могућем рату од кога сви стрепимо. На почетку са зебњом изговара чувену реченицу:

„Комшо, а неће да буде рат, бре?“ – Реченица који више од деценије стоји на уснама оних људи која су једном страхоте рата већ преживели, па не би у најлуђим сновима да се поново доживе и оживе сећања.

ПРИЛАГОђАВАЊЕ  ДРУГИМА , ЛЕКЦИЈА ЗА НОРМАЛНЕ ОДНОСЕ!
Напослетку ове приче која би моглада назовем вапајем са склопом глагола у инперативу „Пустите нас да дозволимо себи да изађемо из сенке прошлости и упалимо светло заједничкој будућности али…

Тврдим да слика коју сам вам приказала нимало није исфотошопирана, морам употреби тај модернији израз јер новине заправо томе и служе, да се прилагођавамо, мењамо у складу са временом и променама. Не можемо остати у прошлости, морамо прихватити промене, колоко год изгледало тешко, напорно, исцрпљујуће.

Околности и живот су то а живот и живљење у миру и разумевању су вреднији од било којих страсти, доживљаја, уверења.
Разлике постоје у углу мишљења, посматрања, вери, боји коже, статусу, гласу, ставу али не да се тим разликама отуђимо и ставимо ограде него да почнемо да их рушимо, правећи мостове будућности. А оне о, тако ружне, тужне и жалосне примере, који су као нека грозна коб, почели у последње време да се множе и форсирају на свим странама, ставимо, на ону црну листу коју ћемо поцепати, као и онај ужасан страх коме не треба дати да поново исплива на површину!

СА НАДОМ И ДОБРОМ ВОЉОМ, ЗАЈЕДНО ЧЕКАМО НОВУ ГОДИНУ
И гле, опет сјајна екипа од групе Албанаца и Срба прави планове о заједничком дочеку Нове после победа свих ових претпразничних турбуленција на које никако нису могли да утичу.

Кажу, славе заједно и на прослави ће се подједнако пуштати и српска и албанска музика. Није мит већ велика истина… а ви, драги оче, ако не верујете слободно дођите да проверите!

Понесите добру вољу и жељу да покушате да нашим очима погледате и разумете једину дефиницију опстанка! Довољно је само да понекад ЗАМЕНИМО УЛОГЕ, и погледамо из другчије перспективе!

П.С Детаље о идентитетима, занимањима људи који су поменути, нисам навела ,нису ни важни, као ни детаље који би можда вратили успомене у нека тамо жалосна времена, а свакако то није поента ове приче!

Наслован фотографија је позајмљена, али су ово предели који оживљавају људи који су спремни да уз добру вољу граде и раде на мостовима будућности!

Док је таквих људи има наде за неговање живота у различитости као потреби суштине.

Јелена С. Поповић, једна од ових обичних људи са маргине, који су ,надам се, ипак већина..

Аутор: Јелена С. Поповић – незапослена новинарка