Tri decenije vidovdanskih svečanosti u Gračanici: Ogledalo postojanja i stvaralačke energije

Organizovano obeležavanje Vidovdana i godišnjice Kosovskoga boja u Gračanici i na Kosovu i Metohiji puni tri decenije.

Današnje Vidovdanske svečanosti imaju svoje utemeljenje u onoj veličanstvenoj proslavi 600. godišnjice Kosovske bitke 1989. godine kada su se u Gračanici, gde su prenete mošti Svetog kneza Lazara, organizovale brojne kulturne priredbe i sjatili brojni srpski umetnici, pesnici.

Danima su u Domu kulture u Gračanici trajali kulturno-umetnički programi, a 26. juna je priređeno Vidovdansko književno veče, na kome je učestvovalo više od 20 pesnika iz Srbije i Crne Gore, dok je u delu manastirske porte pod šatrom trajala izložba slika čuvenog Milića od Mačve.

Ono što je povodom te proslave učinjeno ostavilo je snažan pečat na kosovskometohijsko srpsko stanovništvo, posebno na grupu entuzijasta i intelektualaca okupljenih u dve decenije pre toga osnovanom KUD „Simonida“ i Amaterskom pozorištu „Janićije Popović“.

Početkom maja 1990. godine ova grupa je pokrenula inicijativu da se u Gračanici nastavi sa obeležavanjem Vidovdana i godišnjice Kosovske bitke tako što će se utemeljiti tradicionalna kulturna manifestacija koja je dobila ime „Vidovdansko pesničko pričešće“.

Po prvoj zamisli ona bi trajala od 23. do 28. juna svake godine, sa centralnim književnim večem uoči Vidovdana 27. juna u Gračanici, u manastirskoj porti, a 28. juna na Gazimestanu uz pesnički uranak. Literarnim časovima u okviru ove manifestacije bila bi obuhvaćena ona mesta u kojima uglavnom živi i skoncetrisano je srpsko stanovništvo.

• 

Inicijativa je dobila je svesrdnu podršku brojnih kulturnih organizacija i institucija, a njeni icijatori su u njenu razradu uključili i više poznatih kosovskometohijskih pisaca, skoncetrisanih najviše u NIP „Jedinstvo“.

Zajedničkim promišljanjem definisane su ključne konture buduće velike poetsko-duhovne svetkovine i njena priznanja. Najpre je dobijen blagoslov tadašnjeg episkpa raško-prizrenskog gospodina Pavla i u ideju uključeni ugledni srpski privrednici koji su donirali sredstva za održavanje manifestacije. Uobličene su i nagrade: Zlatni krst kneza Lazara, Gračanička povelja, Kondir Kosovke devojke i Pero despota Stefana Lazarevića. Sve sa jasnom nacionalnom simbolikom i isdtorijskim utemeljenjem.

I, uistinu, obeležavanje Vidovdana i godišnjica Kosovske bitke je nastavljeno i 1990. godine. Dan uoči uručenja zvanično je obelodanjeno da Zlatni krst kneza Lazara prva ponela slavna Desanka Maksimović u znak priznanja njenom celokupnom stvaralaštvu. Prvi veliki Zlatni krst kneza Lazara, a i sve potonje do 1998. godine izradila je Fabrika metalnih proizvoda „Famipa“ iz Prizrena, koja je te prve godine poklonila srebrni Kondir Kosovke devojke, visine 34 sm. Pero despota Stefana Lazarevića je takođe sve do 1998. obezbeđivao NIP „Novi svet“, čiji je direktor bio „kosovski Geca Kon“ Vasilije Simić. 

U našoj reporterskoj dokumentaciji je ostalo zabeleženo da je prvo Vidovdansko pesničko pričešće u manastirskoj porti okupilo oko 5.000 Srba sa Kosova i Metohije ali i drugih krajeva Srbije i tada još postojeće SFRJ. Među gostima je bilo i oko dve stotine Srba iz Rumunije, koji su se u staroj postojbini našli tri veka nakon one Velike seobe njihovih predaka pod patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem.

• 

Sutradan, 28. juna, srpski pesnici, njihovi domaćini i Srbi sa centralnog Kosova našli su se rano izjutra, pre osam časova, kraj Spomenika Kosovskim junacima na Gazimestanu. Bio je to planirani pesnički uranak i pesničko-narodno druženje. Pesnici su čitali stihove inspirisane Kosovom, a program je nastavljen nastupima folklornih etno grupa iz okolnih srpskih sela.

U međuvremenu se okupilo 15 – 20 hiljada ljudi. Potom je održan parastos koji je služio vladika Pavle sa monaštvom i sveštenstvom Eparhije raško-prizrenske ali je radost zbog iskazane sloge pomutio verbalni sukob između pristalica Slobodana Miloševića, s jedne, i Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, koji su se takođe našli na Gazimestanu, s druge strane.

• 

To prvo organizovano obeležavanje Vidovdana 1990. nagoveštavalo je i novu dramu srpskog naroda. Na Kosovu i Metohiji su albanski predvodnici nastojali da raznim političkim, propagandnim i medijskim akcijama zaustave svođenje pokrajine u njene autonomne okvire i da proglase svoju republiku, a sa druge strane, odnosi između republika su se sve više zaoštravali i na pomolu je bilo razbijanje SFRJ.

Već sledećeg Vidovdana 1991. dotadašnji vladika Pavle izbran je za srpskog patrijarha a na njegovo mesto za episkopa Eparhije raško – prizrenske postavljen arhimandrid Artemije, koji je u tim predvidovdanskim danima u Sušici, nedaleko od Gračanice, yz sasluženje više sveštenika i monaha, 28. maja 1991, na treći dan Svete Trojice, osveštao temelje pravoslavne crkve koja potiče iz 14. veka. Na ruševinama stare crkve položen je kamen-temeljac za njenu obnovu.

Te godine je u kalendar i maršrutu Vidovdanskog pesničkog pričešća ušao i obilazak Prilepca, rodnog mesta kneza Lazara.

Nizale su se godine, svečanosti su rasle, učesnici, dobitnici, gosti, sve. Smišljani novi programi i sadržaji, Rasla je naša nova duhovna snaga, obnavljala, negovala, umnožavala se i stvarale njene nove vrednosti i energija. Pesničke i književne nagrade dobijali su redom svi znameniti i najistaknutiji živi srpski stvaraoci: posle Desanke Zlatni krst kneza Lazara su dobili: Bećković, Simović, Ćosić, Raičković, Pavlović, Isaković, Radičević, Tešić, Kovačević,. sve do „domaćih“ Kostića, Zlatanovića, Sarića, Popovića… I jedan stranac-Peter Handke. Njih tridesetak pozlaćenih Kneževim krstom i još bezmalo stotinu drugih darivanih Gračaničkom poveljom, Kondirom sa vinom i ljubavlju Kosovke devojke i pozlaćenim Perom velikog despota, ratnika i vladara Stefana Lazarevića.

Godine 1997. osnovana je Vidovdanska likovna kolonija, na kojoj je do sada učestvovalo oko 200 slikara i do sada ostavili oko 400 slika i grafika. I među njima nagrađivani su najbolji, kako za sveukupno stvaralaštvo, tako i oni koji su tek počinjali. Oni sa zaokruženim umetničkim životom dobijaju nagradu „Longin“, po imenu srpskog srednjovekovnog freskopisca.

Sem kosovskometohijskih, poput Zorana Jovanovića Dobrotina, Zorana Kralejića, Petra Đuze, Zorana Furunovića, ta priznanja dodeljena su i istaknutim srpskim umetnicima sa međunarodnom reputacijom: Vladimiru Veličkoviću, Milošu Šobajiću, Velizaru Krstiću, Aleksandru Đuriću, sve do ovogodišnjeg laureata Cileta Milenkovića. Mladima pak sledi nagrada sa imenom mladog Dimitrija Popovića kome u 17. godini život prekratiše oni koji mrze ljude druge nacije i vere.

Dimitrijevo ime je tako postalo simbol neke nove nade, i želje da se živi i stvara.

A tek koliko se mladih, lepih, pametnih, radosnih, razigranih i raspevanih Vidovdanom prošetalo gračaničkim ulicama i tom čarobnom binom krajmanastirskom, na kojoj su igrali, pevali, glumili, zaljubljivali i zavoleli za Vidovdan u Gračanici, na Gazimestanu.

Jednostavna statistika govori: ako se svakog Vidovdana na toj bini pelo po dve, nekad i tri i više stotina učesnika, koliko ih je bilo za trideset godina?

Ako je u proseku najmanje po petnaestak devojaka iz svih delova Kosova, Metohije, Kosovsog Pomoravlja, Prizrenskog i Sirinićkog dela, Ibarskog Kolašina i sa Severa Kosova svakog Vidovdana prikazalo svoju lepotu pred manastirom, sigurno je da ih je oko pet stotina samo u Gračanici učestovalo u izboru za najlepšu Kosovku devojku. A tek u predtakmičenjima koja su svake godine obuhvatala više desetina srpskih sela i naselja!

• 

Svu tu kreativnu, pesničku, slikarsku, fizičku, igračku, pevačku lepotu pratilo je za svaki Vidovdan na hiljade Vidovdanaca, onih koji tu ostaše uprkos svemu i onih koji makar povremeno dolaze iz novih zavičaja koje nisu milom odabrali.

Na Gračaničkoj pozornici igralo je i na stotine profesionalnih glumaca i pozorišnih amatera izvodeći kako veoma ozbiljne i tragične prestave, tako i one dečje, razigrane i vesele. A u Domu kulture predstavljeno na desetine novih knjiga i publikacija.

U čitave ove tri decenije bezmalo svaki Vidovdan donosio je neku novu kreativnu snagu, neki novi oblik stvaralaštva i neka nova materijalna znamenja, nove spomenike, crkve, zgrade, naselja čak. Ali, nažalost, i nova rušenja, zlodela i nedela.   

Ono, pak što je najznačajnije a nevidljivo je, to je ojačani vidovdanski duh, ona nevidljiva energija kosovskog opredeljenja, koja se kao oreol obavija oko svakog kosovskometohijskog Srbina i potom ulazi u njegovu dušu, u njegovo biće, u njegov habitus oplemenjujući i snažeći njegovu volju i želju za postojanošću, razvijajući dalje ljubav prema onome što je ovde postalo večito i sveto.

• 

Za kosovskometohijske Srbe i stvaraoce Vidovdan je ogledalo njihovog postojanja, njihovog kreativnih pregnuća, njihove želje da ugoste, počaste, nagrade, da se pohvale ali i požale što su ih neki zaboravili. Kosovski Srbi zapravo slave svoj opstanak i postojanje; oni u vreme Vidovdanskih svečanosti kroz svoje programe i manifestacije pokazuju želju da budu slobodni, svoji na svome.

Tim htenjima podređeni su bili svi Vidovdani, njima je posvećen i ovaj Vidovdan koji je sputan merama i ograničenjima koronavirusnim, ali ne i zaprečen i onemogućen…

Piše: Đorđe Jevtić