Васа Пелагић

Српски револуционар и публициста Васа Пелагић, један од првих поборника идеје социјализма у Србији и на Балкану, умро 25. Јануара 1988. године у пожаревачком затвору.  Био је плодан и популаран писац, а радови објављени за његовог живота штампани су у 250.000 примерака.

Рођен је 1833. године у босанском месту Жабару, код Брчког, као Василије Стефановић (по оцу Стефану) Пелагић. Кренуо је наводно у месну основну школу 1852. године, а након завршетка пешице стигао у Београд, где је похађао две године нижу гимназију. Ђак Богословије у Београду постао је 1857. године. Уследио је повратак у завичај, када је 1860. године као свршени богослов постао учитељ српске основне школе у Брчком, где је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле преко Београда је кренуо у Русију. На Московском универзитету је слушао предавања из политичке медицине и историје медицине. Пре повратка у Бања Луку, пропутовао је српске крајеве да би сагледао стање народно.

После две године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је 1866. године управник тада основане Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босни. За школске потребе и ради ширења просвете у народу штампао је 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“. Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањој Луци од реакционарних елемената све три вере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм. Био је 1867. године „Василије С. Пелагић“ професор и управитељ бањалучке богословије пренумерант Вукове књиге и дародавац 10 примерака исте, сиротим богословцима. Чинио је оно што је проповедао и следеће 1868. године.

Фебруара 1869. године бива ухапшен па прогнан у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао 1871. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду Уједињене омладине српске и председава њеној скупштини у Вршцу. Одатле одлази на Цетиње и учествује у покрету Дружине за ослобођење српства. Долази у сукоб са књазом Николом и 1872. године одлази у Нови Сад. Године 1873. борави у Грацу, Прагу, Трсту и Цириху; тада се одриче верске службе. У Прагу је 1872. године „прерадио“ и објавио дело „Борбу америчког народа за слободу и независност“.

Учествује у Српском устанку у Херцеговини и Босни, који је избио 1875. године, и пише Програм усташких права и друге меморандуме за српске устанике. Активан је 1878. године радећи на организовању отпора против најављене окупације Босне и Херцеговине, од стране Аустроугарске. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али због ширења социјалистичких идеја бива протеран неколико пута у Румунију и Бугарску. Због брошуре „Нови гробари Србије“ био је опет протеран.

 Био је међутим у народу омиљен и жаљен због страдања. Остало је забележено да су „Грађани вароши Пожеге“ (и других, попут Ужица) јануара 1891. године званично од српске Народне скупштине тражили да се Пелагић врати у Србију „из прогонства“. Био је и кандидат за народног посланика у Чачку, али није имао успеха у том подухвату.

Васо 1888. године сарађује у социјалистичком листу Српски занатлија. Учествује на скупштини Занатлијског удружења у Врању 1892. године и настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ брошура и књига о социјализму и сарађује у листовима Занатлијски савез и Социјал-демократ којима је био и један од оснивача. Чланке објављује и у бугарској социјалистичкој штампи, а радови се преводе и на бугарски.

Васо се сам „рашчинио“ калуђерског чина и напустио јерархију 1873. године. Учинио је то јавно и првокативно. Због тога а и каснијих иступа, о њему је лоше писала црквена штампа, ружећи га због „безбожничког“ деловања и писања. Када је умро у затвору, карловачки „Српски Сион“ каже за њега „социјалисту“: „да је мање писао, мање би зла починио“. Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и после осуђиван на затвор. Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 25. јануара 1899. године. Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу. Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.

Својим идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима, пуно је утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске. Постојали су многобројни „Одбори Пелагићеваца“, које су оснивали његови следбеници по многим местима, крајем 19. века. У Бањалуци је између два светска рада деловало „Радничко-просветно друштво Пелагић„.

Повезани чланци

Back to top button