Vladislav Jovanović: Zapad žuri da se otarasi problema Kosova i natera Srbiju da ga prizna uz sitne kontraustupke

Činjenica da je u Zapad velikoj žurbi da se što pre otarasi problema Kosova, i to na način koji bi njihov proizvod, tzv. nezavisno Kosovo naturio Srbiji da ga konačno prihvati u zamenu za neke manje kontraustupke.

Stanje na Balkanu ne može se menjati hohštaplerski i slanjem nekakvih non pejpera, koji su isturena ruka velikih sila a one misle da treba da gospodare regionom i da ga retuširaju tako da bude u njihovom interesu, poručuje Borisav Jović, bivši predsednik Predsedništva SFRJ.

Stvari se ne menjaju na ulicama jer postoji rezolucija 1244, postoji Dejtonski sporazum koje Srbija poštuje, a svi koji imaju nešto protiv, umesto što šalju non pejpere, nek se obrate onima koji su te odluke doneli i koji bi mogli da ih promene, ako se slože. Nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ ovako odgovara na pitanje da li u aktuelnim neformalnim predlozima koji kruže regionom prepoznaje rukopis nekih aktera razbijanja Jugoslavije devedesetih godina.

Bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Vladislav Jovanović, u osvrtu na raspad Jugoslavije, kaže da su od početka rastakanja te države figurirala dva koncepta: multietničnosti koji su branili ideolozi ljudskih prava, i nacionalnih država, a prevladao je prvi jer je dozvoljavao veću  mogućnost za mešanje u unutrašnje odnose delova odvojenih od bivše Jugoslavije i činio ih i lakšim za brzo pridobijanje za ulazak u NATO i EU.

Jovanović napominje da su ta dva koncepta ostala u igri a time objašnjava i dva non pejpera koja su nedavno lansirana kao predlozi za preuređenje regiona.

„Razlog tome je, između ostalog, to što oni žure jer su krenuli u veliku geopolitičku ofanzivu protiv drugih suparnika, Rusije i Kine, jer su smatrali da razbijena Jugoslavija i svi njeni delovi pripadaju samo njima. Ali su pogrešili što su odlagali prijem u EU, a forsirali NATO. Sad su u problemu jer je Srbija izrasla u značajan činilac i osnažila svoju nezavisnu politiku i vojnu neutralnost i doživela neku vrstu renesanse u gledanju ovih činilaca na nas“, obrazlaže bivši ministar, napominjući da je tome dosta doprinelo i to što se Srbija dobro pokazala u borbi protiv pandemije.

Kako kaže, srpska politika održavanja dobrih odnosa sa svim zemljama donela je plodove i poene, ali i zavist a možda i nezadovoljstvo što se mala zemlja na Balkanu afirmiše kao nezavisna jer – sutra može da postane zarazan primer i za neke druge.

„Jačanje ukupnog položaja Srbije prema drugim velikim silama i u ekonomskom smislu otežava vršenje snažnijih unutrašnjih i spoljnih pritisaka. Moraju mnogo delikatnije da deluju sa nama i onda pokušavaju da nas pridobiju ofanzivnom šarma, što govori da nas više uvažavaju a s druge strane pokazuju i njihovu ofanzivnost da izmene konačno stanje na Balkanu na našu štetu. Non pejperi treba da nas izvuku iz školjke i otvore naša razmišljanja prema jednoj ili drugoj opciji koju nude“, sumira Jovanović.

Prisećajući se dramatičnog perioda devedesetih godina i događaja koji su prethodili raspadu Jugoslavije i ratovima koji su usledili, Borisav Jović se pita kako je moguće da Arapi i Jevreji pregovaraju 50 i više godina a narodima u Jugoslaviji nisu dali ni 50 dana za pregovore nego je van granica odlučeno da ta zemlja treba da se raspadne. On veruje da je razlaz mogao da se reši bez rata – samo da su tako htele zapadne sile.

O razbijanju Jugoslavije odlučeno je van njenih granica i ono je bilo rezultat, kako ističe Jović, svesne politike rasturanja i obespravljivanja srpskog naroda. Bivši predsednik Predsedništva tri decenije posle dramatičnih događaja devedesetih koji su se završili stradanjima i formiranjem novih država, navodi četiri razloga za nestanak Jugoslavije. Prvi je, kaže, što je njeno stvaranje od samog početka bilo greška na koju su kralja Aleksandra naterale velike sile. Drugi razlog vidi u separatističkim tendencijama Slovenaca i Hrvata prisutnim od samog nastanka prve Jugoslavije, dok kao treći navodi neoprezno ponašanje srpskog rukovodstva, naročito posle Drugog svetskog rata, koje je prepustilo vladavinu državom Hrvatima i Slovencima. To je rezultiralo Ustavom iz 1974. koji je bio uvod u kasniji raspad države. Ipak, uveren je Jović, presudnu ulogu odigrao je međunarodni faktor.

Vladislav Jovanović slaže se da su odluka o rasturanju Jugoslavije donele zapadne sile, kako objašnjava, ne samo zato što su imale tajne planove posle Titove smrti, već i – kako je otvoreno rekao 1989. tadašnji američki ambasador Voren Cimerman – što Amerika više nije imala strategijski interes za postojanje jugoslovenske države.

To je bilo zeleno svetlo svima koji žele da napuste tu zemlju da neće morati da strahuju od Amerike ako to čine“, kaže Jovanović, podsećajući da je i američki državni sekretar Džejms Bejker kada je u junu 1991. došao u Jugoslaviju Sloveniju i Hrvatsku samo blago ukorio, a jugoslovenskoj vojsci vezao ruke rekavši da SAD neće dozvoliti da se silom sprečava secesija.

(izvor: Sputnjik)