Vrbica u manastiru Gračanica

Praznik Lazareva subota ili Vrbica proslavlja se danas popodne i u manstiru Graanica gde je služeno večernje bogosluđenje. Vrbove grančice su unete u crkvu gde su ih svešenici osveštali i podelili narodu i deci. Sa grančicama u rukama, venčićima na glava, deca i roditeljima predvođeni sveštenicima i monahinjama činili su trokrathi ophod oko hrama pevajući tropar Lazareve subote.

U srpskoj crkvi Vrbica je veseli dečji praznik, jer je Hristos, prema Jevanđelju, ulazeći u Jerusalim rekao: „Pustite decu meni, jer takvih je Carstvo nebesko“.

Vrbicu obično u crkvu nose deca u subotu popodne da bi je ostavili u crkvi da se na Cveti, na jutrenju, okadi i očita molitva, a grančice se posle dele narodu.

Na današnji praznik se bere cveće, ali se ne unosi u kuću. Drži se u dvorištu u posudi sa vodom. Cvećem se rano ujutro kiti kuća, a vodom u kojoj je stajalo, umivaju se ukućani. Običaj je da se tog dana mladi međusobno daruju cvećem.

S obzirom da je ovaj praznik u vreme uskršnjeg posta, crkveno pravilo je da nije dobro na taj dan igrati i pevati.

Ali, Srbi ne bi bili Srbi da svako nema neko svoje pravilo. Tako u nekim selima postoji običaj po imenu Lazarice. Tog dana, devojke okićene vrbovim granama, idu od kuće do kuće i pevaju pesme koje prizivaju zdravlje.

Tu se jasno vidi veza ovog praznika sa mnogo starijim praznikom buđenja proleća koji korene vuče iz prethrišćanskog perioda.

Lazareva subota je sećanje na događaj u Vitaniji, gde je živeo mladi čovek Lazar sa sestrama Martom i Marijom, koji je sa svim pojedinostima opisao jevanđelist Luka.

Na vest o smrti Lazarevoj, kako je zapisano u Jovanovom Jevanđelju, Isus je došao u Vitaniju, gde je njegov prijatelj već četiri dana bio sahranjen.

Došao je do groba, naredio da se skloni grobni kamen i pozvao Lazara da izađe, što je on i učinio, sav uvijen u pogrebne pokrove, kaže predanje koje je preneo sveti Jovan u svom Jevanđelju.

Ovaj događaj smatra se u hrišćanstvu pobedom života nad smrću i nagoveštaj Hristovog stradanja i vaskrsenja, u kome je osnova novozavetne vere.

To poslednje čudo Hristovo, koji se već pročulo po čudesnim isceljenjima i drugim podvizima kojim je potvrđivao snagu potonje vere, ozlojedilo je judejske sveštenike i uzrok je presude na smrt raspećem koju mu je u sredu, u nedelji stradanja, izrekla jevrejska skupština Sinedrion.

Lazar je živeo još trideset godina kao episkop na Kipru, gde ga je posetila i Bogorodica i poklonila mu omofor, njenom rukom izvezen.

Spomen svetog Lazara Četvorodnevnog slavi se od prvih dana hrišćanstva, a njegovo ime je simbolično i na hebrejskom „el-azar“ znači – Bog je pomogao.

Njegove mošti počivaju danas u Carigradu, gde su prenete 890. godine sa Kipra, odnosno iz Kitona kod Larnake, gde je stajala nadgrobna ploča sa natpisom „Hristov prijatelj“.