Записана сведочанства у времену

У часопису „Српски глас“ у Задру, 15. (27.) јула 1899. године објављен је „Подлистак, МЕМОРАНДУМ, Старо-Србијанаца и Макединаца Његовом превасходству господину предсједнику међунар. Конференције мира у Хагу“.

У њему „понизно потписани емигранти из Старе Србије описују детаљно зулуме које трпе хришћани у Европској Турској (провинцијама Старој Србији и Маћедонији, вјерни поданици Њ.В. Султана од дивљих и разбојничких мухамеданских Арбанаса. Описујући невоље они моле да се заведе „строга и подједнака примјена закона над Муслиманима као и над Хришћанима, док се Хришћанима не ујемче основна човјечанска права на живот, имање и породичну част, која су им права још прије 21 годину на Берлинском Конгресу свечаним актом и потписима представника великих сила и Турске објављена и гарантована.

“После ратова које је водила, ослабљена Турска Султанова власт се већ два века, само по имену познаје а хришћанска раја остављена је мало по мало на милост и немилост грабљивим пашама и бесним и фанатичким беговима и агама. „Жалостан положај Хришћана у Европској Турској још више се погоршао инвазијом ћесарске аустро-угарске војске на свршетку XVII и у првој половини XVIII вијека.“

И све тако кроз примере, кроз анархију и тиранију, после рата с Русима, и турско-грчког рата „ова анархија арнаутска достигла је невиђену мјеру у тој несрећној области Турске, до убиства једног руског пуковника, војног изасланика у Цариграду, једног српског конзула у Приштини итд“.

Злочина последње две године има на стотитине. Подсећајући на летописе из ранијих векова о тиранији и апсолутној обесправљености, моле: “Али нека висока конференција мира буде увјерена да је положај нашега српског племена у Европској Турској још тежи и страшнији послије свих хатихумајума и хатишерифа, и упркос свим Портиним наредбама и жељама Њ.В. Султана. Правог мира и реда у овој области турске царевине не може бити, док се не би под снажном гаранцијом великих сила увела потпуна равноправност између Муслимана и Хришћана. Ето, то је укратко врло скромна молба коју понизно подносимо конференцији мира, састављеној у Хагу са племенитом мисијом, да олакша несреће од којих пати човјечанство.

Кад би је конференција усвојила и у извршење ставила, она би за свагда заслужила благосиљање цијеле једне нације, а не би, ни у ком случају, премашила границе својега задатка.

У Београду, јуна 1899.г.

У име двадесет хиљада емиграната и свега српског народа из Старе Србије и Маћедоније: (долазе 14 потписа.)

Изолда Хенри Прикривање геноцида на Косову Злочин против Бога и човечности (наслов оригинала: Hiding Genocide in Kosovo, A Crime against God and Humanity, 2007 Iseult Henry- The American Council for Kosovo) пише:

„17. марта 2004, широм Косова је почео погром против готово свих неалбанских заједница на Косову. И Бањска је, као и остале, страдала. Предрагова кућа, као и сва остала српска домаћинства, није поштеђена.

Након што га је сурово претукла албанска руља га је избацила наглавце кроз прозор на првом спрату куће, у коју су провалили рано после подне. Никакве „снаге безбедности“ нису биле присутне. Сви остали Срби, махом старији, прошли су слично, тешко пребијени и застрашени. Имали су срећу да извуку живе главе.“ (наведено дело стр. 144)“

Друга прича:

„Кућа још једног Србина у Косову Пољу налазила се мало даље од главне улице. Импозантан објекат и за то подручје прилично велик. И ако су га неколико пута нападали, власник је упорно одбијао да прода. Током мартовског погрома 2004. истог дана кад је власник склониште пронашао у Дому здравља, кућу су му знатно оштетили. Након напада, и њему су, као и другим Србима, кућу поправили о трошку УНМИК-а и локалних власти, иако је нису вратили у првобитно стање…“

Даље описује нову стратегију, затварање пута новим грађевинама, и зградом, да би приступ кући био сасвим блокиран.“ Окружили су их са свих страна па сада нема друге него да прода и оном ко понуди најниже. И то је облик социјалног дављења, тзв. асфиксијације.“ (исто, стр. 124)

Изолда Хенри завршава књигу:

“Лепота крајолика места на Косову је запањујућа. Колико ће та лепота да траје, можемо само да нагађамо, имајући на уму колико стабала је посечено, колико поља затрпано бетоном и апсурдно високим зградама и колико је ђубрета бачено по парковима?

Колико ће још да траје лепота преосталих манастира, који опстају упркос ужасу окупација и сталним нападима у прошлости? Оно што запањује јесте лепота људи који, упркос свему, још увек нису научили да мрзе. Ову сам књигу написала да кажем истину.“ (исто, стр. 174)

И на самом крају ауторка истиче:

 „ Амерички сенатор Хирам А. Џонсон је 1917. године изјавио:  „У рату, је истина прва жртва“. Данас у косовском случају треба мало прилагођена верзија: У миру под окриљем Уједињених Нација, истина је прва жртва. На травњаку пред Белом кућом Џорџ Буш млађи је 7. маја 2007. године, поздрављајући британску краљицу Елизабету, изјавио да обе њихове земље „бране слободу од терора… док се одупиру онима који убијају невине прокламујући своју идеологију мржње“.

Питам се да ли знају да њихове трупе на Косову нису браниле слободу, него су допуштали владавину терора и омогућавали прокламовање идеологије мржње.“ (исто, стр. 175.)

Martin Hajperc, Мacchiаto diplomatija- Кosovo, mrtvi ugao Evrope (Naslov originala: Martin Heipertz Macchiato Diplomacy) у Приштину је дошао 2008. године, као економски експерт како би тамо организовао привредно и финансијско одељење Међународне цивилне организације и водио га, као замена. Настојање да се успостави фунционисање финансијског система, дугачки и јалови састанци, неажурна и гломазна администрација, очараност природом Косова и Метохије, политичке личности и обични људи које је сусретао, садржај су ове књиге.

„Прекидом довода енергије на северу и полицијском интервенцијом са смртним исходом, што је довело до заоштравања ситуације, Приштина је још

једном приморала Запад на деловање. Све се то дешавало по старој доброј и и успешној шеми циљане примене насиља од стране Албанаца, како би се ситуација преоктенула у њихову корист. Тако би се могли разумети погроми у 2004. години, који су поравнали пут ка независности, као и ономад интензивирање устанка против југословенских ауторитета, на шта мора да се гледа као на један од узрока за рат из 1999. године“ (наведено дело,стр.296.)

„ Почетком 2015 године немачки органи власти су забележили нагли скок захтева за азил од стране азиланата са Косова. Највише је било у марту са око дванаест хиљада захтева, након чега је уследио нагли пад до краја године. Међутим, повремено су бројке у вези са миграцијом са Западног Балкана биле веће него оне са истока, а Албанци су увек били друга по величини група исељеника након Сиријаца. Шта се десило? Зашто су грађани бежали из млађане Репубљик Косово?……… Још мало па је прошло десет година од проглашавања независности Косова. Да ли можемо да се похвалимо било каквим успехом?“  

Крај књиге објављене 2017. године.

Пуковник Жак Огар, командант франциских специјалних снага у саставу КФОР-а, убрзо по доласку на Косово 1999. године распознао је злочинца и жртву. Несебично, војнички је помагао угроженом српском народу. Већ наредне године повукао се из војске. Али, као сведочанство, написао је књигу

„Европа је скончала у Приштини“ (наслов oригинала: Jacques Hogard, L’Europe est morte ả Pristina“ . Његов интервју који је дао јануара 2000. године садржи тврдњу:

„Мислим да Европа није изашла као победник из те епизоде. Зато сам и написао књигу коју сам насловио „Европа је скончала у Приштини” јер мислим да се Европска унија потпуно дискредитовала у тој причи. Ништа није решено, нису решени никакви проблеми на Балкану, само су још више погоршани, још је више доливено уље на ватру. То је за мене апсолутно неодговорна политика, у којој смо ми одиграли игру Сједињених Америчких

Радмила Вулићевић