Zapisana svedočanstva u vremenu
U časopisu „Srpski glas“ u Zadru, 15. (27.) jula 1899. godine objavljen je „Podlistak, MEMORANDUM, Staro-Srbijanaca i Makedinaca Njegovom prevashodstvu gospodinu predsjedniku međunar. Konferencije mira u Hagu“.
U njemu „ponizno potpisani emigranti iz Stare Srbije opisuju detaljno zulume koje trpe hrišćani u Evropskoj Turskoj (provincijama Staroj Srbiji i Maćedoniji, vjerni podanici NJ.V. Sultana od divljih i razbojničkih muhamedanskih Arbanasa. Opisujući nevolje oni mole da se zavede „stroga i podjednaka primjena zakona nad Muslimanima kao i nad Hrišćanima, dok se Hrišćanima ne ujemče osnovna čovječanska prava na život, imanje i porodičnu čast, koja su im prava još prije 21 godinu na Berlinskom Kongresu svečanim aktom i potpisima predstavnika velikih sila i Turske objavljena i garantovana.
“Posle ratova koje je vodila, oslabljena Turska Sultanova vlast se već dva veka, samo po imenu poznaje a hrišćanska raja ostavljena je malo po malo na milost i nemilost grabljivim pašama i besnim i fanatičkim begovima i agama. „Žalostan položaj Hrišćana u Evropskoj Turskoj još više se pogoršao invazijom ćesarske austro-ugarske vojske na svršetku XVII i u prvoj polovini XVIII vijeka.“
I sve tako kroz primere, kroz anarhiju i tiraniju, posle rata s Rusima, i tursko-grčkog rata „ova anarhija arnautska dostigla je neviđenu mjeru u toj nesrećnoj oblasti Turske, do ubistva jednog ruskog pukovnika, vojnog izaslanika u Carigradu, jednog srpskog konzula u Prištini itd“.
Zločina poslednje dve godine ima na stotitine. Podsećajući na letopise iz ranijih vekova o tiraniji i apsolutnoj obespravljenosti, mole: “Ali neka visoka konferencija mira bude uvjerena da je položaj našega srpskog plemena u Evropskoj Turskoj još teži i strašniji poslije svih hatihumajuma i hatišerifa, i uprkos svim Portinim naredbama i željama NJ.V. Sultana. Pravog mira i reda u ovoj oblasti turske carevine ne može biti, dok se ne bi pod snažnom garancijom velikih sila uvela potpuna ravnopravnost između Muslimana i Hrišćana. Eto, to je ukratko vrlo skromna molba koju ponizno podnosimo konferenciji mira, sastavljenoj u Hagu sa plemenitom misijom, da olakša nesreće od kojih pati čovječanstvo.
Kad bi je konferencija usvojila i u izvršenje stavila, ona bi za svagda zaslužila blagosiljanje cijele jedne nacije, a ne bi, ni u kom slučaju, premašila granice svojega zadatka.
U Beogradu, juna 1899.g.
U ime dvadeset hiljada emigranata i svega srpskog naroda iz Stare Srbije i Maćedonije: (dolaze 14 potpisa.)
Izolda Henri Prikrivanje genocida na Kosovu Zločin protiv Boga i čovečnosti (naslov originala: Hiding Genocide in Kosovo, A Crime against God and Humanity, 2007 Iseult Henry- The American Council for Kosovo) piše:
„17. marta 2004, širom Kosova je počeo pogrom protiv gotovo svih nealbanskih zajednica na Kosovu. I Banjska je, kao i ostale, stradala. Predragova kuća, kao i sva ostala srpska domaćinstva, nije pošteđena.
Nakon što ga je surovo pretukla albanska rulja ga je izbacila naglavce kroz prozor na prvom spratu kuće, u koju su provalili rano posle podne. Nikakve „snage bezbednosti“ nisu bile prisutne. Svi ostali Srbi, mahom stariji, prošli su slično, teško prebijeni i zastrašeni. Imali su sreću da izvuku žive glave.“ (navedeno delo str. 144)“
Druga priča:
„Kuća još jednog Srbina u Kosovu Polju nalazila se malo dalje od glavne ulice. Impozantan objekat i za to područje prilično velik. I ako su ga nekoliko puta napadali, vlasnik je uporno odbijao da proda. Tokom martovskog pogroma 2004. istog dana kad je vlasnik sklonište pronašao u Domu zdravlja, kuću su mu znatno oštetili. Nakon napada, i njemu su, kao i drugim Srbima, kuću popravili o trošku UNMIK-a i lokalnih vlasti, iako je nisu vratili u prvobitno stanje…“
Dalje opisuje novu strategiju, zatvaranje puta novim građevinama, i zgradom, da bi pristup kući bio sasvim blokiran.“ Okružili su ih sa svih strana pa sada nema druge nego da proda i onom ko ponudi najniže. I to je oblik socijalnog davljenja, tzv. asfiksijacije.“ (isto, str. 124)
Izolda Henri završava knjigu:
“Lepota krajolika mesta na Kosovu je zapanjujuća. Koliko će ta lepota da traje, možemo samo da nagađamo, imajući na umu koliko stabala je posečeno, koliko polja zatrpano betonom i apsurdno visokim zgradama i koliko je đubreta bačeno po parkovima?
Koliko će još da traje lepota preostalih manastira, koji opstaju uprkos užasu okupacija i stalnim napadima u prošlosti? Ono što zapanjuje jeste lepota ljudi koji, uprkos svemu, još uvek nisu naučili da mrze. Ovu sam knjigu napisala da kažem istinu.“ (isto, str. 174)
I na samom kraju autorka ističe:
„ Američki senator Hiram A. Džonson je 1917. godine izjavio: „U ratu, je istina prva žrtva“. Danas u kosovskom slučaju treba malo prilagođena verzija: U miru pod okriljem Ujedinjenih Nacija, istina je prva žrtva. Na travnjaku pred Belom kućom Džordž Buš mlađi je 7. maja 2007. godine, pozdravljajući britansku kraljicu Elizabetu, izjavio da obe njihove zemlje „brane slobodu od terora… dok se odupiru onima koji ubijaju nevine proklamujući svoju ideologiju mržnje“.
Pitam se da li znaju da njihove trupe na Kosovu nisu branile slobodu, nego su dopuštali vladavinu terora i omogućavali proklamovanje ideologije mržnje.“ (isto, str. 175.)
Martin Hajperc, Macchiato diplomatija- Kosovo, mrtvi ugao Evrope (Naslov originala: Martin Heipertz Macchiato Diplomacy) u Prištinu je došao 2008. godine, kao ekonomski ekspert kako bi tamo organizovao privredno i finansijsko odeljenje Međunarodne civilne organizacije i vodio ga, kao zamena. Nastojanje da se uspostavi funcionisanje finansijskog sistema, dugački i jalovi sastanci, neažurna i glomazna administracija, očaranost prirodom Kosova i Metohije, političke ličnosti i obični ljudi koje je susretao, sadržaj su ove knjige.
„Prekidom dovoda energije na severu i policijskom intervencijom sa smrtnim ishodom, što je dovelo do zaoštravanja situacije, Priština je još
jednom primorala Zapad na delovanje. Sve se to dešavalo po staroj dobroj i i uspešnoj šemi ciljane primene nasilja od strane Albanaca, kako bi se situacija preoktenula u njihovu korist. Tako bi se mogli razumeti pogromi u 2004. godini, koji su poravnali put ka nezavisnosti, kao i onomad intenziviranje ustanka protiv jugoslovenskih autoriteta, na šta mora da se gleda kao na jedan od uzroka za rat iz 1999. godine“ (navedeno delo,str.296.)
„ Početkom 2015 godine nemački organi vlasti su zabeležili nagli skok zahteva za azil od strane azilanata sa Kosova. Najviše je bilo u martu sa oko dvanaest hiljada zahteva, nakon čega je usledio nagli pad do kraja godine. Međutim, povremeno su brojke u vezi sa migracijom sa Zapadnog Balkana bile veće nego one sa istoka, a Albanci su uvek bili druga po veličini grupa iseljenika nakon Sirijaca. Šta se desilo? Zašto su građani bežali iz mlađane Republjik Kosovo?……… Još malo pa je prošlo deset godina od proglašavanja nezavisnosti Kosova. Da li možemo da se pohvalimo bilo kakvim uspehom?“
Kraj knjige objavljene 2017. godine.
Pukovnik Žak Ogar, komandant franciskih specijalnih snaga u sastavu KFOR-a, ubrzo po dolasku na Kosovo 1999. godine raspoznao je zločinca i žrtvu. Nesebično, vojnički je pomagao ugroženom srpskom narodu. Već naredne godine povukao se iz vojske. Ali, kao svedočanstvo, napisao je knjigu
„Evropa je skončala u Prištini“ (naslov originala: Jacques Hogard, L’Europe est morte ả Pristina“ . Njegov intervju koji je dao januara 2000. godine sadrži tvrdnju:
„Mislim da Evropa nije izašla kao pobednik iz te epizode. Zato sam i napisao knjigu koju sam naslovio „Evropa je skončala u Prištini” jer mislim da se Evropska unija potpuno diskreditovala u toj priči. Ništa nije rešeno, nisu rešeni nikakvi problemi na Balkanu, samo su još više pogoršani, još je više doliveno ulje na vatru. To je za mene apsolutno neodgovorna politika, u kojoj smo mi odigrali igru Sjedinjenih Američkih
Radmila Vulićević
