Заточеници „златног града“, немаштине и усамљености

Младић од двадесет две године леп и наизглед здрав, живи са ујаком који је невољан и чува стоку неких комшија. Деда је у старачком дому и свестан је, фин старац, каже Срећко, а да је остао у кући, не би преживео.

Када кажемо Ново Брдо, замислимо зидине „златног града“ Краља Милутина, рудник, ковницу новца, трговачки центар. Митрополију Новобрдску. Живи град у коме тргују Дубровчани. Замислимо историју са много детаља. И бројним становништвом. Зидине су далеко од оно мало кућа у којима се данас вије дим у засеоцима Бостане, Јасеновик, Извор и Прековце. Ту су још и махале Сврачак, Броћинац, Чуљковци, Манута, Тиринчане, Бугари, Ђоропадина, Манишинце, Забељце, Миљкови. А злата одавно нема. Осим ако воду третирамо као вредност. У засеоку Извор свака кућа има сопствени бунар или базен. Богатство је и природа на осамстотина метара надморске висине, ваздух који лековито пресеца дах. И људи су драгоцени-кротки, трпељиви, полугладни, некако заборављени.

Далеко су од очију. Једино их свештеник Стева зна по надимцима, по материјалном и бројном стању, по слави и болести. Његов пријатељ Срећко Перић, као домаћи, познаје их још и боље, од старине, а познаје и све изувијане путеве, путељке и пречице кроз ове махале.

Добри људи из Италије послали су помоћ.

Према списку који су направили прота Стева и Срећко, кренули смо да поделимо пакете богате храном и средствима за хигијену. Из Парохијског дома, из Бостана, кренули смо, за кратко, узаним асфалтним путем. Затим су се смењивали макадамски путељци, зарасли у трње или блатњаве стазе. Снег се овде до скоро топио.

Возили смо се кроз шумарке оголелог дрвећа, високо трње, кроз непрегледно поље, још увек зелено, са по којом узораном њивом. Час смо се кривудаво спуштали низбрдицом као да смо на скијашкој стази, па смо се убрзо пели и скретали на оштрим кривинама. У даљини је кроз сумаглицу ћутао град краља Милутина, сведочећи живот зидинама. У даљини бело су нас посматрали врхови Шар планине.

Срећко је возио и пратио списак. Улазио је аутом у каљава дворишта да истоваре пакете. Голишава деца су нас радознало гледала, а она старија прихватала су оно што могу да понесу. Мајке су изненађено излазиле да се захвале. Неки не умеју да комуницирају. Две жене са по петоро деце комуникативније су и кажу да су дошле из неког града из централне Србије. Једна самохрана мајка са два дечачића, и она придошла из далека, само је одмахнула руком и није могла да прича своју муку. Једна бака, а не старица, пожалила се на судбину због смрти ћерке и погибије сина. Снајка из Албаније родила је два дечака, али онај од девет година још не говори.

Младић од двадесет две године леп и наизглед здрав, живи са ујаком који је невољан и чува стоку неких комшија. Деда је у старачком дому и свестан је, фин старац, каже Срећко, а да је остао у кући, не би преживео. И онда још један што живи сам. Отац је подизао кредите, оставио му дугове, па он сада враћа од сваког свог динара и нема шта да једе. Некима је општина направила кућу. Нисмо улазили. Жени болесној од рака дали смо новац, јер треба да спроведе воду у нову кућу. Код неких домаћинстава морао је да стане иза куће, јер је испред низбрдица и сасвим немогуће за прилаз возила. Један је купио кућу свога брата на истом плацу, да је не би купили Албанци.

Багателно су продавали своје њиве. Углавном они који су већ давно отишли. Наилазимо на луксузне виле, јер Албанци могу имати три стана у граду, али ако немају викендицу на селу, нису сасвим успешни. Прошли смо и поред фабрике бетона, чак два пута, у којој, кажу, раде Срби. Два зимска месеца праве паузу. Прошли смо и поред ознаке за коњску ергелу. Опет два пута. Наишли смо и на фарму крава. Крдо крава враћало се са паше и закрчило нам је пут, тако  смо закључили да је модерна зграда заправо штала.

У једном од засеока наишли смо на возило Народне кухиње хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“. Донели су ручак. Док су мушкарци колицима превозили џакове брашна, кромпира, шећера за брата и сестру који живе сами, човек је застао да попричамо носећи две кантице купуса са ребрима који је топло и примамљиво мирисао.  У кеси је носио хлеб. До ове куће аутом није могуће прићи.

Враћајући се за Грачаницу под притиском тескобе и задовољства што сам дошла у овај крај, мало сам жалила што нисам упознала и оне друге, који опстају радећи, који чувају достојанство опстанка и историју Средњег века. Радовала сам се речима попадије Соње „Када смо дошли пре десет година били смо несрећни и збуњени. Сада бисмо плакали ако бисмо морали да одемо одавде. Стекли смо пријатеље, лепо нам је“.

Све су чешће посете ходочасника који посећују Ново Брдо. Саграђен је и конак где ће гости моћи да преноће и да обедују. Већ у марту очекују прве госте. Прота Стево Митрић, као прави пастир указује сваку врсту помоћи и Албанцима кад затреба, саветује народ да не продају земљу багателно, крстио је све који су хтели, у једном дану.

У средишту Новобрдске парохије, у селу Бостане, налази се црква Успења Пресвете Богородице. Њена историја је дуга и траје вековима преплетена са предањем о цркви која је прелетела са новобрдске тврђаве у ово село у време владавине Османлија.

Шездесет година после Косовског боја и Ново Брдо је пало под турску управу, полако се гасио црквени живот, чак је и бискуп барски записао да су у то време Турци цркву српских деспота претворили у џамију. Пред само ослобођење, око 1852. године,  Срби су добили наредбу да за три дана цркву преместе са  места где се налазила тврђава, на место на коме се сада налази. Према предању,  око 10 000 људи учествовало је преносећи камен по камен. Фреске зато нису сачуване. Али,  ова црква је једини храм који је, у том велелепном Новом Брду, опстао. Црква је више пута обнављана и у време Патријарха Павла као и народа, као и свих великих људи који су овде долазили и помагали. Због тога је сматрају задужбином Патријарха Павла и Краља Милутина. На много места у околини налазе се црквишта и света места. Крај једног стабла запис, прошли смо и ту је већ постављен крст као белег да ће се на том месту градити црква.

У Богородичину цркву на богослужења долазе верници из целе новобрдске парохије која је у ширини од седамдесетак километара. Многи и не могу да дођу на литургију јер су чак по тридесет пет километара удаљени од Бостана. Али зато млади ревносни свештеник стиже до најудаљенијег домаћинства.

Пише: Радмила Тодић Вулићевић