Zatočenici „zlatnog grada“, nemaštine i usamljenosti

Mladić od dvadeset dve godine lep i naizgled zdrav, živi sa ujakom koji je nevoljan i čuva stoku nekih komšija. Deda je u staračkom domu i svestan je, fin starac, kaže Srećko, a da je ostao u kući, ne bi preživeo.

Kada kažemo Novo Brdo, zamislimo zidine „zlatnog grada“ Kralja Milutina, rudnik, kovnicu novca, trgovački centar. Mitropoliju Novobrdsku. Živi grad u kome trguju Dubrovčani. Zamislimo istoriju sa mnogo detalja. I brojnim stanovništvom. Zidine su daleko od ono malo kuća u kojima se danas vije dim u zaseocima Bostane, Jasenovik, Izvor i Prekovce. Tu su još i mahale Svračak, Broćinac, Čuljkovci, Manuta, Tirinčane, Bugari, Đoropadina, Manišince, Zabeljce, Miljkovi. A zlata odavno nema. Osim ako vodu tretiramo kao vrednost. U zaseoku Izvor svaka kuća ima sopstveni bunar ili bazen. Bogatstvo je i priroda na osamstotina metara nadmorske visine, vazduh koji lekovito preseca dah. I ljudi su dragoceni-krotki, trpeljivi, polugladni, nekako zaboravljeni.

Daleko su od očiju. Jedino ih sveštenik Steva zna po nadimcima, po materijalnom i brojnom stanju, po slavi i bolesti. Njegov prijatelj Srećko Perić, kao domaći, poznaje ih još i bolje, od starine, a poznaje i sve izuvijane puteve, puteljke i prečice kroz ove mahale.

Dobri ljudi iz Italije poslali su pomoć.

Prema spisku koji su napravili prota Steva i Srećko, krenuli smo da podelimo pakete bogate hranom i sredstvima za higijenu. Iz Parohijskog doma, iz Bostana, krenuli smo, za kratko, uzanim asfaltnim putem. Zatim su se smenjivali makadamski puteljci, zarasli u trnje ili blatnjave staze. Sneg se ovde do skoro topio.

Vozili smo se kroz šumarke ogolelog drveća, visoko trnje, kroz nepregledno polje, još uvek zeleno, sa po kojom uzoranom njivom. Čas smo se krivudavo spuštali nizbrdicom kao da smo na skijaškoj stazi, pa smo se ubrzo peli i skretali na oštrim krivinama. U daljini je kroz sumaglicu ćutao grad kralja Milutina, svedočeći život zidinama. U daljini belo su nas posmatrali vrhovi Šar planine.

Srećko je vozio i pratio spisak. Ulazio je autom u kaljava dvorišta da istovare pakete. Golišava deca su nas radoznalo gledala, a ona starija prihvatala su ono što mogu da ponesu. Majke su iznenađeno izlazile da se zahvale. Neki ne umeju da komuniciraju. Dve žene sa po petoro dece komunikativnije su i kažu da su došle iz nekog grada iz centralne Srbije. Jedna samohrana majka sa dva dečačića, i ona pridošla iz daleka, samo je odmahnula rukom i nije mogla da priča svoju muku. Jedna baka, a ne starica, požalila se na sudbinu zbog smrti ćerke i pogibije sina. Snajka iz Albanije rodila je dva dečaka, ali onaj od devet godina još ne govori.

Mladić od dvadeset dve godine lep i naizgled zdrav, živi sa ujakom koji je nevoljan i čuva stoku nekih komšija. Deda je u staračkom domu i svestan je, fin starac, kaže Srećko, a da je ostao u kući, ne bi preživeo. I onda još jedan što živi sam. Otac je podizao kredite, ostavio mu dugove, pa on sada vraća od svakog svog dinara i nema šta da jede. Nekima je opština napravila kuću. Nismo ulazili. Ženi bolesnoj od raka dali smo novac, jer treba da sprovede vodu u novu kuću. Kod nekih domaćinstava morao je da stane iza kuće, jer je ispred nizbrdica i sasvim nemoguće za prilaz vozila. Jedan je kupio kuću svoga brata na istom placu, da je ne bi kupili Albanci.

Bagatelno su prodavali svoje njive. Uglavnom oni koji su već davno otišli. Nailazimo na luksuzne vile, jer Albanci mogu imati tri stana u gradu, ali ako nemaju vikendicu na selu, nisu sasvim uspešni. Prošli smo i pored fabrike betona, čak dva puta, u kojoj, kažu, rade Srbi. Dva zimska meseca prave pauzu. Prošli smo i pored oznake za konjsku ergelu. Opet dva puta. Naišli smo i na farmu krava. Krdo krava vraćalo se sa paše i zakrčilo nam je put, tako  smo zaključili da je moderna zgrada zapravo štala.

U jednom od zaseoka naišli smo na vozilo Narodne kuhinje humanitarne organizacije „Majka devet Jugovića“. Doneli su ručak. Dok su muškarci kolicima prevozili džakove brašna, krompira, šećera za brata i sestru koji žive sami, čovek je zastao da popričamo noseći dve kantice kupusa sa rebrima koji je toplo i primamljivo mirisao.  U kesi je nosio hleb. Do ove kuće autom nije moguće prići.

Vraćajući se za Gračanicu pod pritiskom teskobe i zadovoljstva što sam došla u ovaj kraj, malo sam žalila što nisam upoznala i one druge, koji opstaju radeći, koji čuvaju dostojanstvo opstanka i istoriju Srednjeg veka. Radovala sam se rečima popadije Sonje „Kada smo došli pre deset godina bili smo nesrećni i zbunjeni. Sada bismo plakali ako bismo morali da odemo odavde. Stekli smo prijatelje, lepo nam je“.

Sve su češće posete hodočasnika koji posećuju Novo Brdo. Sagrađen je i konak gde će gosti moći da prenoće i da obeduju. Već u martu očekuju prve goste. Prota Stevo Mitrić, kao pravi pastir ukazuje svaku vrstu pomoći i Albancima kad zatreba, savetuje narod da ne prodaju zemlju bagatelno, krstio je sve koji su hteli, u jednom danu.

U središtu Novobrdske parohije, u selu Bostane, nalazi se crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Njena istorija je duga i traje vekovima prepletena sa predanjem o crkvi koja je preletela sa novobrdske tvrđave u ovo selo u vreme vladavine Osmanlija.

Šezdeset godina posle Kosovskog boja i Novo Brdo je palo pod tursku upravu, polako se gasio crkveni život, čak je i biskup barski zapisao da su u to vreme Turci crkvu srpskih despota pretvorili u džamiju. Pred samo oslobođenje, oko 1852. godine,  Srbi su dobili naredbu da za tri dana crkvu premeste sa  mesta gde se nalazila tvrđava, na mesto na kome se sada nalazi. Prema predanju,  oko 10 000 ljudi učestvovalo je prenoseći kamen po kamen. Freske zato nisu sačuvane. Ali,  ova crkva je jedini hram koji je, u tom velelepnom Novom Brdu, opstao. Crkva je više puta obnavljana i u vreme Patrijarha Pavla kao i naroda, kao i svih velikih ljudi koji su ovde dolazili i pomagali. Zbog toga je smatraju zadužbinom Patrijarha Pavla i Kralja Milutina. Na mnogo mesta u okolini nalaze se crkvišta i sveta mesta. Kraj jednog stabla zapis, prošli smo i tu je već postavljen krst kao beleg da će se na tom mestu graditi crkva.

U Bogorodičinu crkvu na bogosluženja dolaze vernici iz cele novobrdske parohije koja je u širini od sedamdesetak kilometara. Mnogi i ne mogu da dođu na liturgiju jer su čak po trideset pet kilometara udaljeni od Bostana. Ali zato mladi revnosni sveštenik stiže do najudaljenijeg domaćinstva.

Piše: Radmila Todić Vulićević