„Зенит свјетлосне луче“: Поезија као лек на отворенe ранe од Призрена до Јасеновца

 Збирка поезије Радмиле Ђ. Вукане, рођене у Бенковцу, настањене у Београду, „Зенит свјетлосне луче“ представљена је синоћ у Грачаници. Косово је њена испосница душе, прочишћење и бастион одбране од зла али и  вечно уточиште, те је с тога сувишно питање, зашто је Вукана изабрала баш Грачаницу за представљање свог песничког првенца. 

Због ратних збивања августа 1995. Радмила је морала да заједно са породицом напусти свој дом и нашла се у трагичној колони изазваној хрватском акцијом “Олуја”. У Србији је започела нови живот.

Снажно осећање патриотизма, наглашена љубав и туга због изгубљеног завичаја, криза сопственог идентитета, теме су о којима пева Радмила Ђурђевић Вукана.

„Боле је све ране српског рода. Опевала је страдање Срба од Косовског боја, Видовдана, Призрена, цара Душана, Светих Архангела, Јасеноваца, „Олују“ своје Крајине, преко Шар-планине, Грачанице, “Жетеоце“ Старог Грацка, и на крају исплакала „Сузе Гораждевца. Српском живљу још крваре ране из смртнога ропца од Косовског боја па до Јасеновца“, рекла је о поезији Радмиле Вукане, професорка српске књижевности и језика Радмила Миљковић.  

Председник друштва књижевника Косова и Метохије Новица Соврлић уједно и рецензент овог издања подсећа да је тематика збирке поезије Радмиле Ђурђевић Вукане косовски завет на којем почива укупна књижевност у Срба, али и историчност која се наслања на њу.“

„Сигурно да се после Деспота Стефана Лазаревића, међу косовским травкама и метохијским дворјем, у српском роду родило још много словољубаца вичних перу –  стихотвoраца који су наставили писаније о земљи која је Mетох свих Срба. Дописују слова и давно написану књигу о Косову и Метохији, Крајини о свакој стопи земље на којој Србин опанком стоји, певајући већ написан песме о недобу које је поново задесило наш народ.

Када је Десанки Максимовић у Грачаници уручен Крст Кнеза Лазара, велика песникиња је тада изговорила да је овенчана Лазаревим крстом постала Косовка девојка. Подсетивши на тај тренутак новинар и публициста Ђорђе Јевтић је приметио:

„Овом књигом је попут Десанке Максимовић и Радмила Ђурђевић Вукана постала наша косовка девојка која својом поезијом лечи ране и ставља мелем на тешке озледе нанете косовским и метохијским знамењима“, рекао је Јевтић.    

Смиреним, једнако достојанственим тоном и када прича и казује своје стихове, Радмила Ђурђевић Вукана нас је свјетлосном лучом опоменула да не заборавимо да Газиместан носимо на грудима, да је у истом реду непоколебљива у песничком завету, на бранику отаџбине и она са нама.

И. Миљковић