„Zenit svjetlosne luče“: Poezija kao lek na otvorene rane od Prizrena do Jasenovca

 Zbirka poezije Radmile Đ. Vukane, rođene u Benkovcu, nastanjene u Beogradu, „Zenit svjetlosne luče“ predstavljena je sinoć u Gračanici. Kosovo je njena isposnica duše, pročišćenje i bastion odbrane od zla ali i  večno utočište, te je s toga suvišno pitanje, zašto je Vukana izabrala baš Gračanicu za predstavljanje svog pesničkog prvenca. 

Zbog ratnih zbivanja avgusta 1995. Radmila je morala da zajedno sa porodicom napusti svoj dom i našla se u tragičnoj koloni izazvanoj hrvatskom akcijom “Oluja”. U Srbiji je započela novi život.

Snažno osećanje patriotizma, naglašena ljubav i tuga zbog izgubljenog zavičaja, kriza sopstvenog identiteta, teme su o kojima peva Radmila Đurđević Vukana.

„Bole je sve rane srpskog roda. Opevala je stradanje Srba od Kosovskog boja, Vidovdana, Prizrena, cara Dušana, Svetih Arhangela, Jasenovaca, „Oluju“ svoje Krajine, preko Šar-planine, Gračanice, “Žeteoce“ Starog Gracka, i na kraju isplakala „Suze Goraždevca. Srpskom življu još krvare rane iz smrtnoga ropca od Kosovskog boja pa do Jasenovca“, rekla je o poeziji Radmile Vukane, profesorka srpske književnosti i jezika Radmila Miljković.  

Predsednik društva književnika Kosova i Metohije Novica Sovrlić ujedno i recenzent ovog izdanja podseća da je tematika zbirke poezije Radmile Đurđević Vukane kosovski zavet na kojem počiva ukupna književnost u Srba, ali i istoričnost koja se naslanja na nju.“

„Sigurno da se posle Despota Stefana Lazarevića, među kosovskim travkama i metohijskim dvorjem, u srpskom rodu rodilo još mnogo slovoljubaca vičnih peru –  stihotvoraca koji su nastavili pisanije o zemlji koja je Metoh svih Srba. Dopisuju slova i davno napisanu knjigu o Kosovu i Metohiji, Krajini o svakoj stopi zemlje na kojoj Srbin opankom stoji, pevajući već napisan pesme o nedobu koje je ponovo zadesilo naš narod.

Kada je Desanki Maksimović u Gračanici uručen Krst Kneza Lazara, velika pesnikinja je tada izgovorila da je ovenčana Lazarevim krstom postala Kosovka devojka. Podsetivši na taj trenutak novinar i publicista Đorđe Jevtić je primetio:

„Ovom knjigom je poput Desanke Maksimović i Radmila Đurđević Vukana postala naša kosovka devojka koja svojom poezijom leči rane i stavlja melem na teške ozlede nanete kosovskim i metohijskim znamenjima“, rekao je Jevtić.    

Smirenim, jednako dostojanstvenim tonom i kada priča i kazuje svoje stihove, Radmila Đurđević Vukana nas je svjetlosnom lučom opomenula da ne zaboravimo da Gazimestan nosimo na grudima, da je u istom redu nepokolebljiva u pesničkom zavetu, na braniku otadžbine i ona sa nama.

I. Miljković