Од „Књиге дежурства“ до часописа и нових књига: Дела о српском страдалништву и стваралаштву у Косовком Поморављу
Дуго припремана, завршена пре три године, тек недавно се из штампе појавила и у Нишу промовисана изузетно значајна књига под насловом Шиптарска насиља и злочини на Србима Косовског Поморавља 1999-2000, коју је приредио Црквено-народни одбор (ЦНО) Гњилана.
ЦНО Гњилана основан је одмах по доласку КФОР-а и УНМИК-а са циљем да представља и помаже српском народу који је свакодневно био на удару албанских екстремиста и осветника. Одбор је евидентирао све облике злочина и напада на Србе и о томе обавештавао јавност, тражио помоћ представника међународних војне и цивилне мисије. Таква и слична тела формирана су и у Грачаници и Косовској Митровици управо онда када се помислило да је све пропало, када је наш народ бежао главом без обзира, када нам је од средине 1999. године прогнана наша интелектуална глава а део преосталог српског народа препуштен сам себи.
У Гњилану је ЦНО формиран на иницијативу неколико угледних грађана, међу којима је посебан допринос дао професор и директор Средњошколског центра, потом власника књижаре „Свети Сава“, добротвор Драган Серафимовић. Чланови ЦНО били су сви свештеници Косовског Поморавља и група од четрдесетак интелектуалаца, образованих људи и других патриота.
Antrfile templejtЛитерарни отисак стваралаштва Срба у Косовском Поморављу
Посебан је и драгоцен допринос Црквено-народног одбора и Ратка Стоиљковића у покретању дечјег часописа Чуперак (2001) и часописа за књижевност и друштвена збивања Литерарни отисак (2002). У том часопису су најпре објављивани управо догађаји које смо претходно представили, да би, постепено, почело објављивање поезије, прозе и записа већ афирмисаних али и младих стваралаца о злом времену и како га они доживљавају. Оба часописа су подстакла омладину, завичајне писце, новинаре и друге људе од пера да не клону духом, него да се својим делима издигну изнад трагичне свакодневице. Недавно је у оквиру Завичајних сусрета писаца Косовског Поморавља у Шилову, са закашњењем, обележио две деценије постојања. За све то време, из броја у број, ово гласило је својом концепцијом, орјентацијом, садржајем и прилозима било потпуно посвећено књижевним, историјским и духовним вредностима Срба Косовског Поморавља. У његових петнаестак својеврсних књига објављено је изузетно богато културно наслеђе овога краја, бројни текстови о његовом драматичној и трагичној прошлости и садашњости. Посебан сегмент овог годишњака јесте интересовање за истраживање и презентовање свега иоле значајног о прошлости и из прошлости, о овдашњим националним делатницима, о значајним догађајима, о српској народној ризници са ових простора, старим рукописима и књигама. У рубрици под насловом „Из старих књига и рукописа“ пренети су, на пример, бројни текстови и записи из гњиланског краја објављени у Цариградском гласнику, српским новинама које су на ћирилици излазиле од 1895. до 1909. године у Цариграду (Истамбулу). Посебно је занимљиво да је у једном од бројева Литерарног отиска објављен блок посвећен оном чувеном Ерлангенском рукопису, до сада пронађеној најстаријој збирци записа српских народних песама насталој још 1720. године. Овај драгоцени документ садржи 217 народних епских и лирских песама, балада, романси, поскочица и других српских народних творевина. Међу њима је и 19 песама из Косовског Поморавља. Захваљујући Стоиљковићу, који је покренуо и издавачку делатност „Сербика“, у међувремену је објављено на десетине књига песама, прозе и романа бројних аутора из Косовског Поморавља.
Један од људи задужених за прикупљање и обраду информација о страдању Срба био је реномирани новинар и културни делатник Ратко Стоиљковић. Од информација које су прикупљали или им се јављали људи над којима је чињен зулум или комшије, познаници и други најпре је направљена Књига дежурстава. У њу је записиван сваки детаљ, да би та „књига“ прерасла у „Информатор“ који је штампан и дељен на многе адресе. Ево, две деценије касније све те информације, са мноштвом других записа и сећања чланова ЦНО сабрани су у волуминозну књигу под насловом Шиптарска насиља и злочини над Србима Ксовског поморавља 1999-2000 о албанском терору над Србима Косовског Поморавља. Њен уредник је професор педагогије Филип Стојановић, такође истакнути национални радник овога краја, веома заслужан за појаву ове књиге.
Према подацима у књизи, од јуна 1999. до јула 2000. године у Гњилану и околним општинама: Витини, Косовској Каменици и Новом Брду „почињено је више од 10.000 различитих инцидената, од којих се већина може сврстати у неки од облика ратних злочина или злочина против човечности. Без изузетака, мета свих тих напада били су искључиво Срби и други преостали неалбански живаљ у овом делу Косова и Метохије“.
Гњилански активисти из ЦНО евидентирали су 132 убиства, 153 киднповања, 161 рањавање, 75 гранатрања, 216 напада ручним бомбама 460 оружаних напада изведених из друге врсте оружја, као и 80 минираних објеката власништво Срба. У том периоду регистрована су и 232 пребијања, 77 повређивања и девет силовања српских жена и девојака.
Забележена су и 132 случаја каменовања Срба, или њихових домова, запаљено 638 кућа и помоћних објекта, обијања 1.313 кућа и станова, као и пљачки 1 036 кућа и станова чији су власници били углавном Срби. Албански екстремисти су у то време заузели и отели 966 кућа, и станова, 103 локала, 123 возила, као и 824 грла стоке. У тих годину дана на подручју Косовског Поморавља порушено је или оскрнављено 57 цркава, и манастира, као и 885 надгробних споменика.
Има у овој књизи и других драматичних догађаја, застрашивања, претњи, прогона. Сви наведени атаци на српско становништво и њихову имовину су прецизно објашњени. Од начина и облика насиља и терора, места, времена када су се и где збили, па њихови актери, односно срадалници и њихови егзекутори злодела и како су то недело учинили. Из дана у дан, из сата у сат.
Посебно је обрађен начин киднаповања и убијања на десетине Срба и Српкиња, међу њима клање осамдесетдвогодишње непокретне старице Станице Антић из Косовске Каменице која је потом запаљена у сопственој кући. Драматична је и прича о страдању двојице Срба од стране припадника Кфора. Револтиран покушајем рушења споменика Кнеза Лазара Мика Јовановић је испалио рафал увис, а онда су га кфоровци убили снајпером из хеликоптера. Потом су блокирали тај део Гњилана и ухапсили десеторо Срба које су затим предали штабу тзв ОВК, где су малтретирани, тучени до бесвести. Од последица тешког батинања преминуо је 39-гоишњи Небојша Антонијвић.
И тако редом. Убиство за убиством, батинања, рањавања, киднаповања у кућама,становима, на улицама, путевима, на њивама, у селима.Укупно око 450. На срећу, већи број је успео да се ослободи или је пуштен после батинања, али је судбина њих 153 остала до данас неразјашњена.
Цернички Срби најстрадалнији
Највише напада, безмало из дана у дан, албански екстремисти су извршили на Србе у селу Церница, том, уз Старо Грацко, међу најстрадалнијим селима на Косову и Метохији. У Церници су албански екстремисти од средине 1999. године до крај августа 2003. године атаковали на Србе и њихове домове и имања више од 150 пута. Бацање бомби, минирање, кућа, подметање пожара, пуцњаве и рафали из ватреног оружја у којим је убијено седморо српских мештана, међу њима и једно четворогодишње дете. Свакако најцрњи дан у Церници био је 28. мај 2000. године, када је један Албанац у вечерњим сатима рафалом из аутоматске пушке убио четворогодишњег Милоша Петровића, Тихомира Симијоновића и Војина Васића, и ранио још двојицу присутних. Убица је ухапшен, суђење се отегло и најзад ослобођен оптужби. Није откривен ни убица Миомира Савића који је страдао од бомбе коју је усред бела дана бацио Албанац на групу Срба која се налазила испред месне продавнице. При том су рањена још четворица српских мештана.
Сви ти догађаји су драматично утицали на изузетно тежак живот церничких Срба, у вечитом страху и безнађу, што је за последицу имало њихово невољно напуштање родне груде. Церница је пре албанско-српских сукоба, до доласка Кфора и повратка осветника имала 128 српских домаћинстава са око 720 становника. Када је аутор овог текста пре непуна два месеца са групом књижевника био у Церници, сазнао је следеће податке: у Церници данас живи тек стотинак Срба, од тога петнаесторо ђака. Говорили су: исељавања више нема, престало је!?. Указали су и на друге индикативне податке: у Церници је пре последњег рата живело око 3.000 Албанаца, сада их је мање од хиљаду. Тада су имали више од 700 ученика, данас свега 56. Сви ти подаци речито говоре не само о Церници и гњиланском крају већ и о не тако црно-белом стању на читавом простору Косова и Метохије.
Као значајни документи српског страдалништва у том делу Косова и Метохије су и књиге Зорана Ђорђевића Траг звездарнице и Кад је Гњилане горело Ратка Стоиљковића. Ђорђевић је описао страдања Срба у Косовској Каменици у првим годинама после сукоба и те своје записе најпре објављивао у свом часопису Хвосно, а Стојиљковић је сачинио аутентичну књигу о мартовском погрому 2004. године у Гњилану.
Ђорђе Јевтић
