Valentina Pitulić: Slikajući junake i žene naš narod nije kukao već uzvišeno i uspravno doživljavao sve nevolje koje su ga zadesile
Bez žena u našoj epskoj poeziji ne bi bilo ni junaka, iako uglavnom pamtimo samo junake, divimo se njihovim podvizima i često citiramo stihove kojima ih je narodni pevač opisao. Manje se govori o ženama, jer one iako nisu nosile mač „nosile su pamćenje“ i sačuvale predanje. Koliko ima istine u tome da su junaci odlazili u boj, iz boja u legendu, a žene živele posledice te legende? Da li se u njihovoj tišini krije najglasnija istina o vremenu koje je nas oblikoalo kao narod. Šta se to i koliko u odnosu i ulozi u porodicu i društvu od srednjovekovne do savrene žene promenilo razgovarali smo sa profesorkom na Katedri za Srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Prištini izmeštenog u Kosovskoj Mitrovici, Valentinom Pituluć.
- Koliko ima istine u konstataciji da su junaci naše epske poezije odlazili u boj i iz boja u legendu, a žene živele posledice te legende?
Kada govorimo o našoj junačkoj epici i o muškarcima koji su odlazili u boj to je jedna arhetipska slika junaka koji je ne posustaje, čuva obraz i porodice i nacije – junaka koji mora na strašnom mestu postojati. Kada su u pitanju žene, možemo da sagledamo ženu u tom smislu da su one te koje su ostajale posle bojeva i posle pogibija, da rade sve ono što je u srpskoj tradiciji bilo potrebno a to je da tuže i da na neki način nastave da žive život bez svojih junaka.
Najbolji primer u dve pesme Kosovskog ciklusa: Smrt majke Jugovića i Kosovka devojka. To je arhetipska slika dva tipa žene – žene neveste i žene majke. Ovo su dva najjača arhetipa žena u srpskoj usmenoj tradicji. One jesu na naki način heroine i možemo ih izjednačiti sa antičkim tragedijama kada se žena pojavljuje na kraju, a tada je sve gotovo. Ona je ta koja oplakuje ali je ona i koja stojički podnosi veliku tragediju jer to ne postaje njena lična tragedija već i nacionalna. Žene su one koje obilaze bojište, doživljavaju sav užas pogibije i prisustvuju zvučnim i vizuelnim slikama da tu više nema živih. Ona je tragična heroina koja preko zvučnih slika kao što je Smrt majke Jugovića gde se samo čuje, vriska konja, lavež pasa, kliktanje sokolova, gde ona preko zvučnih slika doživljava najveću tragediju ali je i tu majka tvrda srca bila da od srca suzu ne pustila.
Bez žena u našoj narodnoj epici ne bi bilo ni junaka
To je stoizcizam ženskog bića kao majke i ženskog bića kao neveste koja se nije ostvarila ni kao supruga ni kao majka. To su dva tipa žena koje oplakuju svoje verenike, muževe i decu. Imamo Kosovku devojku i pesmu koja se završava:
Da se jadna za zelen bor vatim i on bi se zelen osušio…
To su tužne i nesrećne žene ali postoji jedna linija uzvišene tragičnosti i stoicizma jer one izdržavaju do kraja. Majka Jugovića umire i ta poslednja kap pala je u njenu čašu tuge ali i to je uzvišena tragičnost. Naš narod slikajući junake i žene nije bio narod koji je kukao, to je narod koji je uzvišeno i uspravno doživljavao sve nevolje koje su ga zadesile.
- Kada bismo iz epske poezije izbrisali sve ženske likove, da li bi narativ o herojstvu i junaštvu imao smisla i mogao da opstane?
Mislim da bez žena u našoj narodnoj epskoj tradiciji ne bi bilo ni junaka. Žene su veoma prisutne u tom epskom miljeu ali kako pozadinski likovi. One su veoma često nevidljive ali da bi junak ušao u borbu one su morale da budu tihi inicijatori iz senke. Da bi junak postao junak i da bi ušao u borbu najčešće je inicijator bila žena: ili je to oteta žena koju treba osloboditi kao u pesmi o Banović Strahinji ili je to žena koja je dobila epitet delije devojke jer njoj, kada je gospodar u sužanjstvu, i nema ko da ga oslobodi ona oblači junačko ruho i prestaje da bude pasivan pricip, što je jako prisutno u našoj patrijahalnoj kulturi i uvek se misli da je žena pasivan princip. Ne, ona to nije, ona je u pozadini ali ona je inicijator mnogih borbi.
- Nije se pevalo samo o lepoti i vernosti, naša epska poezija poznaje i motiv ženske izdaje?
Kada govorimo o ženama u našoj epskoj poeziji ovde je jasna polarizacija. Prikazane su žene vjerne i nevjerne ljube, prikazane su žene koje su odane svom gospodaru, žene koje su ikonična slika tog ideala žene koji je veoma prisutan u epskom junačkom miljeu.
Međutim, sa druge strane da bi se inicirala radnja prikazane su i te kako i neverne žene. I verna i neverna žena su imale veoma važnu funkciju u oblikovanju junaka. Mi mislimo da je narodni pevač pratio junaka samo pravolinijski, ne nije, postojali su „bočni udari“ koji su uticali na junaka i na njegovo ponašanje. Imamo recimo ideal odane neveste u pesmi Zidanje Skadra, nevesta Gojkovica, ona je uzvišena, ona „sporo odi dok do njega dođe“, a Gojko plače i govori „Imao sam od zlata jabuku, pa mi danas pade u Bojanu, pa je žalim pregoret ne mogu“. Iz vidokruga junaka formira se ideal žene, koja, ako je idealna i kada je idealna ona je idealna do kraja. U našoj narodnoj epici nema promene u likovima, ko je dobar on će biti dobar do kraja, ko je zao on će biti zao do kraja, tako je i sa ženama. To je jedan arhetipski model verne i odane žene, arhetipski model žene stoicizma, imamo zatim ženu vladarku, imamo ženu hajduka, ženu običnog seljaka. Žene vladarke su prikazane kao odane i uzvišene, recimo kneginja Milica je jedan ikoničan lik u našoj epskoj poeziji. Ona kaže Knezu Lazaru:
Zazor mene u te pobledati, a kamo li s tobom besjediti…
To je jedan uzvišen odnos, a mi uvek imamo osećaj da je u patrijahalnoj kulturi žena na neki način ponižena i stavljena u okvire poslušnosti. Ne, nije. Mi ovde imamo Kneginju Milicu i prikaz žene koja je veoma poštovana. Mi imamo pogrešnu sliku srednjeg veka, a to govori i narodna pesma. Kneginja Milica savetuje Kneza Lazara da zida zadužbine, ona moli Lazara pred Kosovsku bitku da joj ostavi brata od zakletve i Knez Lazar je sluša. Ovde imamo ženu koja na neki način otvara oči vladaru i pomaže mu da se ne ogreši. Odnos između Milice i Lazara jedan je idiličan odnos između vladara i njegove ljube.
Primer najodanije ljube srećemo u pesmi Pad Stalaća gde žena od vojvode Prijezde govori svom gospodaru da skaču u Moravu jer Turci nadolaze.
Dalje, postoji arhetip nevernih žena. Vrlo je zanimljivo da je narodni pevač stavljao ta stajaća imena i vi kad čujete Vidosava vi odmah znate da je ona neverna, a ako kažete Mara, ona je sigurno pozitivna i to je seljanka koja je negde za ovcama. To su bili modeli i konstrukcije već gotove formule koje je narodni pevač koristio u različitim pesmama. Tako imamo i kuju Vidosavu u Ženidbi kralja Vukašina. Narodni pevač nije slučajno rekao kuja Vidosava jer ona je negativna od samog početka pa do kraja i on taj lik provodi od početka od kraja u smislu jednog potpunog neverstva.
Zanimljivo je da kada one jednom dobiju epitet neverne to će ih pratiti do kraja. Kada na kraju pesme kralj Vukašin savlada vojvodu Momčila i na umoru mu vojvoda Momčilo govori da ne ženi kuju Vidosavu jer:
…ako je mene izdala u tebe, tako će tebe u drugoga… To su gotovi modeli i tu popravke nema. Onda moli i kaže da uzme njegovu sestru Jevrosimu i ona će mu roditi junaka i ona rađa Kraljevića Marka.
U narodnoj pesmi je sve povezano. To je jedna mapa po kojoj se narodni pevač kreće stvarajući likove koji su unapred fiksirani, određeni, oblikovani i tu nema velikih promena. Možda, jedan primer najodanije žene, to je pesma Pad Stalaća gde žena od vojvode Prijezde govori svom gospodaru da skaču u Moravu jer Turci nadolaze.
Stalać je već osvojen, Tuci ulaze u grad, oni se penju na bedem i ona izgovara poslednje reči:
…Morava nas voda odranila, nek Morava voda i sahrani…
Ovde vidimo da su žene svojim gospodarima bile odane do kraja. Međutim, imamo i one druge primere neverne žene kao što je Vidosava u pesmi ženidba kralja Vukašina ili u jednoj od naših najlepših junačkih epskih pesama Banović Strahinja, gde žena zbog koje je on pogazio tazbinu i sam krenuo u tursku ordiju na kraju govori svojoj ženi:
… Šta ti gledaš po Goleš planini, udri ljubo mene il Turčina…
Veliki junak, veliki muškarac i čovek uvek daje ženi da bira, daje joj izbor. Između Banović Strahinje i Turučina se nalazi ljuba koja se opredeljuje za Tučrina i u trenutku kada njen gospodar dolazi da je spasi ne udara Turčina već svog gospodara.
Živimo u čudnom vremenu kada su se i moral i etika promenili, veoma je teško današnjoj generaciji objasniti kategoriju stida
Ona se ovde bori za svoj goli život. To je jedna potpuno druga tema, zašto žena postupa tako kako postupa i kada u patrijahalnoj zajednici žena ne može da se vrati svome gospodaru? Ne može onda ako je uz sebe primila drugog čoveka! Tog trenutka ona pripada njemu i to je jedna jako kompleksna tema jer kad se radi pesma Banović Strahinja, pre svega se radi analiza junaka i malo ko se bavi njom i njenom psihologijom jer u srednjem veku je bilo kažnjavanja neverne žene. Strašan je taj model kažnjavanja bio: rastrzanje konjima na repove, vađenje očiju ili paljenje i to je svaka žena znala u tom okrutnom svetu epske tradicije. To je zaista bivalo u srpskoj tradiciji, da će biti surovo kažnjena. E, sada zamislite tu pticu u kavezu koja ne zna šta da radi da bi očuvala svoj goli život.
- Kako danas tumačimo motive ženske vernosti, lepote, žrtve i izdaje. Kako ih doživljavaju mlađe generljacije, odnosno vaši studenti? Da li na isti način čitaju i doživljavaju vrline, mane i slabosti ženskog bića koje je narodni pevač jako precizno umeo da opiše?
Mi živimo u nekom vrlo čudnom vremenu kada su se i moral i etika promenili, muško ženski odnosi su se promenili. Kada studente uvedem na pravi načun u našu epsku poeziju, a to je jako teško, da prevedete današnji svet naše omladine u okvire patrijahalne kulture, pa dok im objasnite kako je to moguće da ljubovca od stida ne mogla u Hasanaginici. Kako je moguće da ona od stida ne može da ode da poseti svog ranjenog gospodara sa kojim je izrodila petoro dece. Ja im uvek postavim to pitanje: Da li je moguće da se nevesta stidi od svoga muža i da ima taj jedan otklon uzdržanosti?
Ja najčešće govorim vratite se narodnim poslovicama, ako ne znate kako da postupite postupite onako koko je postupio neko od junaka nećete pogrešiti
Veoma je teško objasniti današnjoj generaciji kategoriju stida. Ja razumem tu vrstu stida, ali kako to ljubavca od stiga ne mogla? Morate mnogo truda da uložite da ih uvedete u taj svet patrijahalne kulture koja je bila i teška i divna i uzvišena.
Ta kompleksnost patrijahalne kulture je bila raznolika. Oni mogu da shvate preko lirskih narodnih pesama odnos muško žensko. Njima kažem: vi se danas upoznajete preko poruka ili preko interneta i ne umete da uspostavite tu igru muškog i ženskog principa koji je naš narod znao. I Obično im dajem primer lirske peme:
Momak ide gradinom a devejka dolinom,
on nju gađa trnjinom, ona njega gloginjom,
ne misle se ubiti već se misle ljubiti…
Ovde je odnos muško – žensko igra i tih primera ima puno u narodnoj književnosti i tada se negde njima otvore oči da zapravo shvate šta je vrednost i kakav je muško ženski odnos i da bi on pre svega trebalo da bude dubok. U našo narodnoj tradiciji on nikada nije plitak i površan i nikada nije bez drame. I ja pokušavam da na neki način da prevedem na ovo vreme i znate koji je odgovor?
Odgivir je: Oni više nisu aktivni. Muškarci više nisu aktivni. Mi sedimo u kafiću nama se niko ne udvara. To je taj aktivan princip koji bi trebalo da postoji i u muškom svetu i u ženskom.
Malo su se uloge promenile mada uvek pokušavam da i preko lirskih narodnih pesama i preko epskih da im kažem da je odnos muško – ženski odnos mistike, mašte, minsterije. Ljubav je jedna velika misterija i nemojte da idetet pravolinijski…jeste mi se javio, nije mi se javio. Mi živimo u vremenu interneta a ono nas je povremeno izopštilo iz ovih dubina koje se nalaze i u našoj usmenoj tradiciji i preko usmene tradicije ja im najčešće govorim vratite se narodnim poslovicama, ako ne znate kako da postupite postupite onako koko je postupio neko od junaka. Teško je ali mislim da na kraju dođemo do nekih rezultata i otrkića koji će njima biti pre svega na korist.
- Postavio bih vam jedno lično pitanje. Da li postoji neki ženski lik iz naše narodne pozeizje koji je vas kao tumača posebno dotakao?
Ima dosta ženskih likova koji su me dotakli. Jedan sporedan ženski lik to je svakako majka Jevrosima, to je majka stiicizma, majka najviših etičkih normi, majka koja je vanvremenska i koja govori Kraljeviću Marku:
O moj sine Kraljeviću Marko,
nemoj sine govoriti krivo,
ni po babu ni po stričevima
već po pravdi Boga istinoga,
bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogriješiti dušu…
To je jedan etički postulat kome nema ni šta dodati ni oduzeti, tako da nju mogu da izdvajam po toj etičnosti i moralu, ljubavi, hrišćanskim vrlinama na kraju krajeva.
Ona je lik koji nije aktivan, ona je tu da savetuje Kraljevića Marka ali postoji jedan lik koji je meni na jedan način neverovatan ali pesma ne nudi tu neku dubunsku analizu u koju mi uđemo tek baveći se onim sitnim detaljima koji oblikuju jednu ženu, a to je svakako Hasanaginica.
Vama se čini da je ona pravolinijski lik i da Hasanaginica ne radi ništa da bi promenila svoju sudbinu. Ne, ona radi sve da bi promenila svoju sudbinu.
Zašto mi je ona omiljena? Zato što je to žena koja je uokvirena patrijahalnom kulturom. Ona ne može od stida da ode i poseti svog gospodara koji boluje od ljutijeh rana, međutim, u onom trenuktu kada on kaže: Ne čekaj me u dvoru bijelome, ni u dvoru ni u rodu mome, ona čini sve da ostane u dvoru. Ona je ptica u kavezu. Dakle, ponekad žene koje su zatvorene u krugu patrijahalne zajednice tiho, nevidljivo, cvileći, ostanu tu. Zato je meni Hasanaginica veličanstvena.
Kad je ona čula reči Ne čekaj me u dvoru bijelome, ni u dvoru ni u rodu mome, ona odlazi da vrat lomi kuli niz pendžere. Ona bira smrt. Niko joj ne dozvoljava da uradi ono što ona želi, vraćaju je ćerke: nije ovo babo Hasanaga već daidža Pintorović beže – njoj dolazi brat. Ona pokušava brata da moli – Oj tako te ne želela braco, nemoj mene davat ni za koga, da ne puca jadno srce moje gledajući sirotice svoje… Ona je ptica u kavezu koja čini sve ali je niko ne sluša.
Najveći problem muško – žensko je nemanje razgovora. On je samo šalje poruku ne čekaj me u dvoru bijelome..., ne razmišljajući o tome da ona od stida ne mogla, da je ona u patrijahalnoj kulturi gde ne mogu da se pokažu osećanja. Ona moli brata:
Beže muči, ništa ne govori…
Dakle, ćutanje, ćutanje, ćutanje, a ona se nalazi između tog ćutanja i ono na kraju je zaista njen podvig. Ona je je nevesta. Nju uzima imotski kadija:
…dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija…
On joj stavi pokrov preko lica da ne gleda sirotice svoje, ne da ne gleda sirotice svoje nego ona čeka još jedan trenutak. Ona je u tom trenutku suptilno aktivna, ona zaustavlja svatove, što će retko koja žena smeti da uradi, ona moli devera, ustavlja svatove da daruje sirotice svoje, odnosno da omogući poslednju šansu svome gospodaru da je pozove i da je vrati.
To je takozvano usporavanje radnje, ona usporava radnju i čeka trenutak da se njen gospodar smiluje. Hasanaga tada izgovara pogrešne reči. On čeka nju, ona čeka njega i tu se uvlači tragedija:
Hod te amo sirotice moje
kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga“…
Ona je sve samo nije to, zato je ona meni veličanstvena u tom tikom, gotovo nevidljivom pokušaju da promeni svoju sudbinu, da sačuva svoga gospodara svoju decu i porodicu.
- Opet živimo teška vremena, velikih iskukšenja, teških odluka, pritisaka, da žena savremenog doba nosi gen svoje pramajke kako bi mogla da se izbori i sačuva svoje najmilije od pošasti modernog doba?
Ne znam koliko sam ja zaista sagovornik za ovu temu zato što sam ja arhetipski zaista ukorenjena u našoj tradiconalnoj kulturi gde je žena bila poštovana.
Mislim da je savremena žena previše tereta stavila na svoja leđa, da je savremena žena umesto da negde, gde bi trebalo da bude u secni i da prednost svome gospodaru pod znacima navoda, da ne bude da se feministkinje ne uvrede, da bi ona u pojedinim trenucima trebalo tiho da se skloni, pa da ona iz arhetipskih dubina svoje ličnosti i naše tradcionalne kulture izvuče ono što je svakom muškarcu potrebno, a to je da muškarac u ženi traži stabilnost, da muškarac u ženi traži oslonac da muškarac u ženi traži tišinu, mudrost.
Mislim da je danas uloga žene mnogo veća nego što moženo da naslutimo. Sačuvati decu od pošasti interneta od pošasti potpune slobode, saviti decu u gnezdo koje se zove porodica danas je pravi podvig. Nekada se živelo zajedno u jednoj prostoriji, pa su deca slušala šta priča otac, šta priča majka, baba, deda.
Kako bismo iz muškarca izvukli ono najbolje mislim da on mora da ima svoju unutrašnju stabilnost, a to je ona stabilnost koju on crpi iz ženskog bića.
Moja generacija je rasla u atmosferi priče – priče o kojoj govori Ivo Andrić i mi smo kroz te pruče saznavali život, saznavali nevolje, odnos između muškarca i žene i sve prepreke koje vam stoje na putu. Današnja deca, nažalost, to više nemaju gde da čuju. Nedavno sam pogledala jednu karikaturu na kojoj je naslikan koš koji je prazan na igralištu, a sa druge strane dete koje na internetu igra košarku. Zapravo to je pošast našega vremena. Nekada su nam deca bila na igralištu i znali smo gde su, sada su nam deca u kući, a ne znamo gde su jer su na internetu i ne znamo gde su! Mislim da je pravi podvig da majke saviju decu oko sebe i da budu hrabre, tihe, nenametljive, mudre supruge i mislim da je na ženi velika uloga, a da savremenoj ženi nimalo nije lako jer savremene žene rade, savremenim ženama je natovareno na leđa ili su same natovarile sebi na leđa ono što po ženskoj konstituciji i prirodi ne mogu da nose.
Ja na ženu gledam da je ona slabiji pol ali žene su izgleda kroz vreme na neki način evoluirale i ojačale o postale jače i od muškaraca. Da li je to zato što više nema bojeva, više nema akcija, pa su se malo i muškarci uljuljkali, uslovno rečeno postali bezlični, mislim da samo veliki događaji mogu iz muškarca da izvuku ono najbolje ali da bi iz muškarca izvukli ono najbolje mislim da on mora da ima svoju unutrašnju stabilnost, a to je ona stabilnost koju on crpi iz ženskog bića. Žene bi danas malo trebale da budu dublje, mudrije i da nauče nešto iz naše tradicionalne kulture gde su znale kad treba zaćutati, kad treba progovoriti, kad se treba povući, a kada treba muškarcu oprostiti dati mu novi impuls i ljubavlju sačuvati zajedncicu.
Dok zatvaramo knjigu epskih pesama pitamo se šta smo naučili, ja bih rekao da je između mača i slave, u tišini, stoji žena kao pamćenje, kao bol i kao savest naroda. Profesorka mnogo hvala na izdvojenom vremenu i na ovom razgovoru.
Razgovaro Ivan Miljković
Intervju emitovan na Prvom programauj Radio Beograda u emijisi Magazin na Prvom, u dokumentarno govornoj formi emitovan je i na Drugom programu radija u emisiji „Govori da bih te video“.
Poslušajte OVDE…
