Игриште – Велики час историје: У славу прецима, на част потомцима

„Немој сине огрешити душу. Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу“ – Лаза Костић на предавању у Новом Саду 1868. године казао је: “Чувена порука мајке Јевросиме мора да живи у свима нама. Да буде у нама на сваком нашем путу. Ми, владаоци речи, дужни смо да о њој пишемо и говоримо као доказу високоморалне свести српског народа.“

Мештани  села Игриште, на десетак километара од Куршумлије, сваке године одрже историјски час за оне који први пут долазе и на понос оних који су  овде трећег октобра сваке године. Ове године је обележено 114 година од мобилисања Другог пешадијског пука „Књаз Михајло“. Трећег октобра је објављена мобилизација за Први балкански рат, а већ седмог је формиран овај пук. „Нису знали шта их чека, али су добро знали шта бране“, рекао је у свом обраћању председник општине Куршумлија.

У Игришту је у  време пред почетак ослободилачких ратова било је дванаест кућа, а у рат је кренуло седамнаест мушких глава. Из куће Петровића чак петорица : Вукојица, Милета, Михајло, Светолик, Синадин и Светозар. Пошли су и Алексићи Михајло и Раваило, Антонијевић Дејан, Арсић Комица, Владисављевић Јанко и Раденко, Ђокићи Добросав и Радисав, Јевремовић Милутин и Миладиновић Милорад. Вратила су се само четворица, међу њима и тешко рањен Милета. Боловао је од туберкулозе и поживео је само педесет пет година. Раваило је умро напрасно у бразди док је орао. Милутина је усмртило дрво које је пало на њега, а Јанко је преминуо од смртоносног уједа вука.

Михајло је сахрањен на Солунском гробљу Зејтинлик, Синадин је остао на Кајмакчалану, за остале се не зна где су оставили кости.

Зато су њихови потомци одлучили да их сместе у незаборав. Формирали су Удружење потомака „Гвоздени пук- Игриште“, а овај назив „Железни пук“, наденули су им заправо Бугари у Другом баланском рату. Говорили су: “Прође железни пук и ништа му не могасмо.“ То су сведочили заробљени бугарски војници.

Радисав Петровић, председник Скупштине Удружења покренуо је иницијативу да у селу израде спомен обележје својим дедовима. Први су они подигли споменик Гвозденом пуку, 2016. године. После две године спомен обележје је подигнуто и у Прокупљу, а трећи споменик се налази на Крфу, на месту где је стационирана Моравска дивизија.

На заравњеној висоравни, повише кућа, свијим средствима и својим рукама започели су припрему места где ће нићи витак обелиск са белим двоглавим орлом на врху. На мермерној плочи уписана су имена славних предака. Ишли су срцем, ишли су напред. Укључила се општина Куршумлија, укључила се и војска. Данас је то меморијални комплекс са поплочаним стазама, клупама, са седамнаест стабала засађених тада, пре десет година… Како љубав не зна за границе, изграђен је и објекат у коме се налази спомен соба. Поред фотографија својих седамнаест предака, Игриштани  су поставили и слике других бораца из топличког краја. Уз свако име уписано је село из кога је човек кренуо у рат. Ту су и фотографије команданата Гвозденог пука од Војводе Вука, па надаље. И Милунка Савић је међу борцима. И последњи руски цар, Николај II Романов.

Бројни су прикази са бојишта, а ту је и један топ испред двојице младића, једног у аутентичној војничкој униформи  и другог у народној ношњи тога краја. Данас су у народној ношњи били многи мушкарци, они времешни и млади Милан. У ношњи је била и Славица Динић са колегом Милутином. Они, као предводници Друштва за неговање слободарских традиција Србије – Ниш, сваке године доводе Нишлије на овај величанствен скуп. Они заправо, знају сва меморијална места из Балканских и Првог светског рата, посећују их и полажу венце, када је прилика дају помен, једном речју, негују сећање и поштовање на леп патриотски начин.

И данас су, док су два војника држала мртву стражу, положени бројни венци на споменик. Двојица официра, пратила су парастос који је служио свештеник. Прошло је време комунизма када је „Црква била опијум за народ.“ Слободно могу да се прекрсте деца комунизма и да уче историју на лицу места. Колико је могуће да се надокнади оно што у школама нису училе генерације деценијама после Другог светског рата. Девојчице су рецитовале у славу часних ратника, није изостала ни химна „Боже правде“. Подељена су признања и захвалнице.

Чини се да је прошло време епских песника. Али, на срећу, није прошло време народних гуслара. Тако сваки значајан догађај остаје у нарацији гуслареве песме. Живота Јевремовић, овдашњи, испевао је песму о Игришту. Уз гусле он је до светости приближио јунаштво наших предака. И сви који знају, рећи ће вам кад дођете први пут „Живота и његова супруга Нада, надгледају све радове, старају се о цвећу, о музеју и овом простору да увек изгледа беспрекорно, као данас.  Зато ћете пазити да не згазите једре низове јагода испред спомен куће. У продужетку спомен собе је и велика просторија за госте. Тако се спонтано, уз послужење, наставила прича о детаљима који су остали у сећању потомака. Причало се и препричавало све до данашњих дана, а трајаће, то је очигледно и у наредним покољењима. Данас је био топао, јесењи дан. Игриштани ће рећи да је ретко било овако лепо време. Најчешће су се окупљали под дубоким снегом трећег октобра.

Толико година је прошло, а сачувано је и једно дугме. Сачувао га је Живота Јевремовић. Какав значај има обично дугме, рећи ће неко. Ово дугме није обично. Оно има три рупице за ушивање. Који су ушивали молили су се: У име Оца и Сина и Светога Духа. Била је то њихова молитва и заштита. Ово дугме било је пришивено на шатору, да их Света Тројица колективно чува. Јер су се борили за Крст Часни и Слободу златну. Зато су, као деца, ово дугме звали „шаторче“, сећа се Живота.

Куршумлија има своју јединствену историју и традицију. Има најстарије Немањићке светиње. Има минералне воде и три лековите бање. Блаженопочивши патријарх српски, Господин Иринеј, посетио је Куршумлију 3. и 4. октобра 2020. године. Повод је био освећење звона за обновљену северну кулу  манастира Светог Николе, задужбине светог Симеона Мироточивог, манастира старог 850 година. Патријарх је том приликом у беседи изнео предлог да би било добро да Куршумлија врати назив у Беле Цркве. Јер, темељи Богородичине цркве у којој је боравила Ана, Света Анастасија, мати светога Саве, налазе се у подножју, крај реке Топлице и чекају своје време за обнову. Звона пристигла из Аустрије, за манастир Светог Николе, редовно позивају народ на свету литургију.