Анонимни дародавац помогао да Анастасија из Грачанице оде на редовну терапију у Београд

Захваљујући новчаној помоћи, Дејан и Марија Мицић из Грачанице моћи ће да своју тешко болесну ћерку Анастасију (14) поведу на редован третман физикалном терапијом у Београду.

Марију (32), мајку болесне Анастасије, затичемо како ужурбано пакује кофере. Захваљујући донатору коју је желео да остане анониман обезбеђен је новац за физикалну терапију у ИТС Центру у Београду. Узбуђена и срећна што ће њена Ана моћи да настави са вежбама, млада жена нас позива да уђемо у кућу и упознамо девојчицу.

Ана је лежала на брачном кревету у соби у којој је све било подређено њој. Намештај, теписи и остало покућство које смета инвалидским колицима је уклоњено. Девојчица је лежала у кревету и гледала у шарене слике које су се наизменично смењивале на таблету. Мелодије дечијих песама испуниле су собу.

„Воли музику, постоји пар песмица које јој се допадају… редовно их слуша. Када јој пустим неку другу музику то је изнервира и уме да бучно негодује, чак и да угризе“, прича Марија.

За то време Анастасија диже руке према плафону и тихо цвили.

„Воли када види нова лица, овако она пожели добродошлицу…хтела би да је узмете“, каже ми Марија.

Фото: Ризница

Да је било среће Анастасија би сада ишла у осми разред. Лекари су јој дијагностиковали читав спектар обољења због којих је и данас у кревету. Она се не развија као остала деца, не говори и није способна да брине о себи. Очајни родитељи су покушали све, али лека није било.

„Ана је рођена 2008. године, 12. марта, царским резом и то 10 дана после термина за порођај. Лекари су ми објаснили да она није наследила један ген, то је ген Д – ново, а то је други случај у Србији са овом аномалијом за коју лекари знају“, прича Марија.

Као беба Анастасија је убрзо након порођаја добила и прве епилептичне нападе. После 14 дана њој је дијагностикована и spina bifida (расцеп кичменог стуба). После урађених генетских анализа код Дејана и Марије установљено је и да је девојчица рођена без пола хромозома. Постављена је још једна дијагноза: mikrodelecija 1p36.

„Сва та испитивања обављена су у нишкој болници, а сада се лечимо у Дечијој клиници у Тиршовој у Београду. После Београда Анастасију једном годишње водимо у Специјалну болницу у Бањи Ковиљачи на физикалну терапију“, открива Марија.

Одласци на редовне контроле али и на терапије почели су да представљају финансијски проблем читавој породици.

„Две године нисмо водили Ану на физикалне терапије јер нисмо били у могућности“, прича Марија док немоћно грчи рамена.

Она је читав живот подредила болесној ћерки. У кући ради само отац Дејан. Скромна плата зарађена на бензинској пумпи и новац који добијају на име туђе неге често су недовољни за све што треба у кући. Анастасија је на посебном режиму исхране, потребни су јој лекови, пелене али и млађа Дуња, која је кренула у први разред има своје скромне прохтеве. Као и остала деца и Дуња жели нову торбу , књиге, гардеробу.

У правом тренутку догодила се посета која је ствари покренула са мртве тачке.  

„Изненадила сам се када су ме једног дана обишле Александра и Тодорка. Рекле су ми да су чуле за мој случај, да се баве хуманитарним радом и да желе да ми помогну. Виделе су у каквим условима живимо и шта је све потребно за Анину негу. Обећале су да ће ми помоћи колико могу и да ће се потрудити да ми набаве нова колица за Анастасију јер су ова застарела и тешка као туч. Једва успевам да их гурам,“ наставља причу Марија.

Право изненађење за породицу је наступило када су ове две жене поново посетиле породицу Мицић. Сада су донеле и новчану помоћ за Анастасију.

„Јако сам се изненадила, обрадовала и не знам шта бих рекла“, прича усхићено, на ивици суза и дрхтавим гласом мајка Марија.  

 „Рекле су ми да је дародавац желео да остане анониман и да је уплатио новац за физикалну терапију. Нека Бог и њему и њима подари свако добро, јер су ми помогли у тренутку када ми је било најтеже… Хвала им до неба и до Бога“.

Захваљујући новчаној помоћи омогућена је физикална терапија у ИТС Центру у Београду. Терапија вежбањем у трајању од 21. дана кошта 1 000 евра, а родитељи болесне девојчице каже да се после ових вежби њихова Ана осећа много боље.

Лекари кажу да је веома важно се не изгуби континуитет у терапији, односно да се после паузе настави са вежбама.  

Да ли ће се у Анастасијином случају то догодити, на жалост не зависи од њених родитеља, већ од људи великог срца.

И. Миљковић

Повезани чланци

Back to top button