Борислав Пекић
Српски писац Борислав Пекић умро је другог јула 1992. године.
Пекић је био један од највећих романсијера у српској литератури са изразитим смислом за суптилно нијансирање, психолошку и социолошку анализу, прожету ироничним односом према свету.
Био је дописни члан САНУ и један од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке.
Добитник је НИН-ове награде за роман „Ходочашће Арсенија Његована“ из 1970. године и низа других признања:
Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву.
Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела.
Дела: романи „Време чуда“, „Ходочашће Арсенија Његована“, „Успење и суноврат Икара Гулбекијана“, „Како упокојити вампира“, „Златно руно“, „Атлантида“, „Нови Јерусалим“, „Аргонаути“, „Писма из туђине“, „Године које су појели скакавци“, „Беснило“.
Драме: „Како забавити господина Мартина“, „На лудом белом камену“.
Пекић је написао и сценарио за филм „Дан четрнаести“.