Дан када је отишао Никола – последњи поздрав Арменији

Прича о Николи Бешевићу била би сасвим налик на све друге, да он није све поратне године а и многе године пре рата живео у Приштини са супругом Албанком. Увек су били заједно. Обележени шеширима и фотографским апаратима. Њихова хармонија уносила је немир у дисхармоничне средине и осиромашена срца.  

Сахране у Приштини, на православном гробљу, засигурно су сасвим другачије од свих других  у цивилизованом свету. Оно мало травнатог простора што је остало између првог реда споменика и стазе која води од главног улаза, лево од нове капеле, а преко пута спомен костурнице омеђене ланцима, попуњава се „новим“ гробовима.

Заправо, ту једино још може да се приђе. Свуда даље је трава до појаса, коров и зарасли у траву бивши гробови, сада полузатрпане рупе из којих су однети посмртни остаци. Тако је настала права опасност за кретање јер се не распознаје где је рупа, где оквир, а где је стаза. Онај део код старе, али обновљене капеле још је у горем стању. Ту је трава већ прерасла у шуму. Највећа опасност за приштинско гробље заправо је орах. Готово код сваког другог гроба изникао је орах. Стара, дебела и нова, млада стабла када се разгранају у лето приближавају се толико да ускоро овде може настати права орахова шума. Стање на гробљу највећа је брига оних који на гробље долазе од задушница до задушница. Сви они који представљају Србе у институцијама било приштинске или београдске политике (а не ретко примају плату на обе стране) нису заинтересовани за стање на гробљу.

Они који су дошли на гробље у Приштини деветог октобра двехиљаде деветнаесте у тринаест сати, засигурно су имали осећај да је ово посебна сахрана, ни налик на све којима су присуствовали… Тога дана, сви су се ту  сабрали да испрате посебног човека, другачијег од свих који су живели раније а и сада у Приштини. Била је то највећа сахрана за свих ових двадесет година. Као никада до сада, за ових двадесет година, опелу су присуствовали Срби, Албанци, Турци и Горанци. Свако има своју причу о њему и то трајну, искрену, посебну.

Посебан човек је био он, кога су испраћали пријатељи. Били су ту адвокати, професори, књижевници, бивши политичари, трговци, пензионери, намештеници Унмика, али највише је било новинара. Заједничке су им биле сузе било да су их брисали или су их пуштали да капљу на срцу.

Као што Никола није био обичан човек и друг, ни сузе нису свакидашње. Са брда Драгодан на коме се простире приштинско православно гробље (заједно са јеврејским на коме се нико више на сахрањује и католичким које је још увек живо), види се зграда некадашњег Дома штампе, на којој је некада стајао натпис „Панорама“. На неком можда деветом или  неком другом спрату налазила се редакција листа „Јединство“ у којем је Никола био уредник рублике за културу. Многи га памте из тог периода. Након тога за неке је настао прекид филма, нису знали ништа о њему. Али, за неке друге Никола је био подневна сенка свих важних догађаја у граду. Када се окупљало само десетак Срба у цркви св. Никола, Никола је био међу њима са фотоапаратом. Исто тако и каснијих година када је долазак постао масовнији. Када су била окупљања у Грачаници, било као протест на дан киднапованих или за манастирску славу, он је опет био ту. За задушнице увек је био међу првима на гробљу. Показивала сам му где су сахрањени Кинези и гробове знаменитих Приштеваца. Док ме снимао мојим апаратом (и то наопачке), говорио је „Запали им свећу, људи су…“

Било је леден новембарски дан, гасиле су се свеће свима. За Видовдан је увек био у Грачаници и на Газиместану. Ове године, није га било. Ретки су то приметили. Малобројни су знали да је болестан. Сећам се оног јунског дана на Газиместану, седели су на плоче, ослоњени о споменик он, супруга и ћерка, затрпани камерама и великим флашама воде. Те године парастос је служио Патријарх Павле.

Онима који су били далеко слао је честитке за Нову годину, Божић… Били су то његови цртежи, мале интимне уметности. Он је заправо био сликар. Уметник велике импресије тескобе у великом граду. Неко је распознавао свој град, а неко туђину у његовом уметничком стварању. Шта ли је од тога било у његовом срцу, само је он знао.

Прича о Николи Бешевићу била би сасвим налик на све друге, да он није све поратне године а и многе године пре рата живео у Приштини са супругом Албанком. Увек су били заједно. Обележени шеширима и фотографским апаратима. Њихова хармонија уносила је немир у дисхармоничне средине и осиромашена срца.  

Нису се дали никоме. Били су своји. Двоје. Одолевали су. Ни од кога нису ништа тражили, а нико им ништа није нудио. Чак и превоз из Приштине до Грачанице за њих није био лак. Али, носили су фото апарате лако. И стизали су свуда на време и увек ту где баш треба да буду. И због тога се окупило много различитог света,  на том малом парчету покошеног простора, да поздрави храброст, да испоштује љубав, да се поклони трпљењу и неустрашивости. Можда да умире савест. Блиски пријатељи чули су сузни шапат његове супруге :“Нису га хтели…. Нису га хтели…“  Плаво небо михољског октобра у пуном плаветнилу отворило се.

Седам година ће се навршити октобра, ове 2026. Арменија није узела фотографски апарат у руке. Чекала је свој одлазак, а живела онако како је морала. Поред Николе направила је себи место. Уз компликације, наравно. Није знала да ће се десити нешто још страшније. Знала је да се њено дете мучи, у неприпадању и неразумевању, али, није помислила да ће ћерка која је добила име по својој тетки, отићи пре ње.

Долазила је Арменија на гробље. Разговарала са људима из зграде поред гробља, који су седели на клупама, ту на гробљу, као да су у парку. Што да не. Гробљанска тишина је савршенија од било које друге. Долазила је и код мати Теодоре која је имала лек за сваку душу. Крепила је и згаслу Арменију.

Сећам се случајног сусрета у Приштини, када сам са Рајком ишла да посети пријатељицу. Арменија нас је водила на бурек, негде у улици Рамиз Садику. Причале су о моди и летовањима. И много сусрета је било док су били заједно, њих двоје, са шеширима и апаратима обешеним о раме, а наш последњи сусрет био је за славу свети Никола, у цркви. Да ли је прошло три или четири године. Можда пет, од тада, не знам.

Ћутала је тугу од које подилази језа. Ћутала сам са њом. Није се јављала на телефон. Нисам знала да ли је болесна. Душа јој је била болна, шта је још требало. Чекала је свој дан, спремна да путује. Родбина је увек ту, сестре, нису је остављали саму, али унутрашња самоћа била је јача. У топао септембарски дан, сахрањена је, вероватно у најужем кругу породице.

На овај начин кажемо јој збогом. Хвала ти што си нам дала лекцију о љубави!

(Текст је обајављен уз допуштење породице)