Dan kada je otišao Nikola – poslednji pozdrav Armeniji

Priča o Nikoli Beševiću bila bi sasvim nalik na sve druge, da on nije sve poratne godine a i mnoge godine pre rata živeo u Prištini sa suprugom Albankom. Uvek su bili zajedno. Obeleženi šeširima i fotografskim aparatima. Njihova harmonija unosila je nemir u disharmonične sredine i osiromašena srca.  

Sahrane u Prištini, na pravoslavnom groblju, zasigurno su sasvim drugačije od svih drugih  u civilizovanom svetu. Ono malo travnatog prostora što je ostalo između prvog reda spomenika i staze koja vodi od glavnog ulaza, levo od nove kapele, a preko puta spomen kosturnice omeđene lancima, popunjava se „novim“ grobovima.

Zapravo, tu jedino još može da se priđe. Svuda dalje je trava do pojasa, korov i zarasli u travu bivši grobovi, sada poluzatrpane rupe iz kojih su odneti posmrtni ostaci. Tako je nastala prava opasnost za kretanje jer se ne raspoznaje gde je rupa, gde okvir, a gde je staza. Onaj deo kod stare, ali obnovljene kapele još je u gorem stanju. Tu je trava već prerasla u šumu. Najveća opasnost za prištinsko groblje zapravo je orah. Gotovo kod svakog drugog groba iznikao je orah. Stara, debela i nova, mlada stabla kada se razgranaju u leto približavaju se toliko da uskoro ovde može nastati prava orahova šuma. Stanje na groblju najveća je briga onih koji na groblje dolaze od zadušnica do zadušnica. Svi oni koji predstavljaju Srbe u institucijama bilo prištinske ili beogradske politike (a ne retko primaju platu na obe strane) nisu zainteresovani za stanje na groblju.

Oni koji su došli na groblje u Prištini devetog oktobra dvehiljade devetnaeste u trinaest sati, zasigurno su imali osećaj da je ovo posebna sahrana, ni nalik na sve kojima su prisustvovali… Toga dana, svi su se tu  sabrali da isprate posebnog čoveka, drugačijeg od svih koji su živeli ranije a i sada u Prištini. Bila je to najveća sahrana za svih ovih dvadeset godina. Kao nikada do sada, za ovih dvadeset godina, opelu su prisustvovali Srbi, Albanci, Turci i Goranci. Svako ima svoju priču o njemu i to trajnu, iskrenu, posebnu.

Poseban čovek je bio on, koga su ispraćali prijatelji. Bili su tu advokati, profesori, književnici, bivši političari, trgovci, penzioneri, nameštenici Unmika, ali najviše je bilo novinara. Zajedničke su im bile suze bilo da su ih brisali ili su ih puštali da kaplju na srcu.

Kao što Nikola nije bio običan čovek i drug, ni suze nisu svakidašnje. Sa brda Dragodan na kome se prostire prištinsko pravoslavno groblje (zajedno sa jevrejskim na kome se niko više na sahranjuje i katoličkim koje je još uvek živo), vidi se zgrada nekadašnjeg Doma štampe, na kojoj je nekada stajao natpis „Panorama“. Na nekom možda devetom ili  nekom drugom spratu nalazila se redakcija lista „Jedinstvo“ u kojem je Nikola bio urednik rublike za kulturu. Mnogi ga pamte iz tog perioda. Nakon toga za neke je nastao prekid filma, nisu znali ništa o njemu. Ali, za neke druge Nikola je bio podnevna senka svih važnih događaja u gradu. Kada se okupljalo samo desetak Srba u crkvi sv. Nikola, Nikola je bio među njima sa fotoaparatom. Isto tako i kasnijih godina kada je dolazak postao masovniji. Kada su bila okupljanja u Gračanici, bilo kao protest na dan kidnapovanih ili za manastirsku slavu, on je opet bio tu. Za zadušnice uvek je bio među prvima na groblju. Pokazivala sam mu gde su sahranjeni Kinezi i grobove znamenitih Prištevaca. Dok me snimao mojim aparatom (i to naopačke), govorio je „Zapali im sveću, ljudi su…“

Bilo je leden novembarski dan, gasile su se sveće svima. Za Vidovdan je uvek bio u Gračanici i na Gazimestanu. Ove godine, nije ga bilo. Retki su to primetili. Malobrojni su znali da je bolestan. Sećam se onog junskog dana na Gazimestanu, sedeli su na ploče, oslonjeni o spomenik on, supruga i ćerka, zatrpani kamerama i velikim flašama vode. Te godine parastos je služio Patrijarh Pavle.

Onima koji su bili daleko slao je čestitke za Novu godinu, Božić… Bili su to njegovi crteži, male intimne umetnosti. On je zapravo bio slikar. Umetnik velike impresije teskobe u velikom gradu. Neko je raspoznavao svoj grad, a neko tuđinu u njegovom umetničkom stvaranju. Šta li je od toga bilo u njegovom srcu, samo je on znao.

Priča o Nikoli Beševiću bila bi sasvim nalik na sve druge, da on nije sve poratne godine a i mnoge godine pre rata živeo u Prištini sa suprugom Albankom. Uvek su bili zajedno. Obeleženi šeširima i fotografskim aparatima. Njihova harmonija unosila je nemir u disharmonične sredine i osiromašena srca.  

Nisu se dali nikome. Bili su svoji. Dvoje. Odolevali su. Ni od koga nisu ništa tražili, a niko im ništa nije nudio. Čak i prevoz iz Prištine do Gračanice za njih nije bio lak. Ali, nosili su foto aparate lako. I stizali su svuda na vreme i uvek tu gde baš treba da budu. I zbog toga se okupilo mnogo različitog sveta,  na tom malom parčetu pokošenog prostora, da pozdravi hrabrost, da ispoštuje ljubav, da se pokloni trpljenju i neustrašivosti. Možda da umire savest. Bliski prijatelji čuli su suzni šapat njegove supruge :“Nisu ga hteli…. Nisu ga hteli…“  Plavo nebo miholjskog oktobra u punom plavetnilu otvorilo se.

Sedam godina će se navršiti oktobra, ove 2026. Armenija nije uzela fotografski aparat u ruke. Čekala je svoj odlazak, a živela onako kako je morala. Pored Nikole napravila je sebi mesto. Uz komplikacije, naravno. Nije znala da će se desiti nešto još strašnije. Znala je da se njeno dete muči, u nepripadanju i nerazumevanju, ali, nije pomislila da će ćerka koja je dobila ime po svojoj tetki, otići pre nje.

Dolazila je Armenija na groblje. Razgovarala sa ljudima iz zgrade pored groblja, koji su sedeli na klupama, tu na groblju, kao da su u parku. Što da ne. Grobljanska tišina je savršenija od bilo koje druge. Dolazila je i kod mati Teodore koja je imala lek za svaku dušu. Krepila je i zgaslu Armeniju.

Sećam se slučajnog susreta u Prištini, kada sam sa Rajkom išla da poseti prijateljicu. Armenija nas je vodila na burek, negde u ulici Ramiz Sadiku. Pričale su o modi i letovanjima. I mnogo susreta je bilo dok su bili zajedno, njih dvoje, sa šeširima i aparatima obešenim o rame, a naš poslednji susret bio je za slavu sveti Nikola, u crkvi. Da li je prošlo tri ili četiri godine. Možda pet, od tada, ne znam.

Ćutala je tugu od koje podilazi jeza. Ćutala sam sa njom. Nije se javljala na telefon. Nisam znala da li je bolesna. Duša joj je bila bolna, šta je još trebalo. Čekala je svoj dan, spremna da putuje. Rodbina je uvek tu, sestre, nisu je ostavljali samu, ali unutrašnja samoća bila je jača. U topao septembarski dan, sahranjena je, verovatno u najužem krugu porodice.

Na ovaj način kažemo joj zbogom. Hvala ti što si nam dala lekciju o ljubavi!

(Tekst je obajavljen uz dopuštenje porodice)