Данас је Ђурђевдан

Српска православна црква данас обележава Ђурђевдан, један од најзначајнијих и најлепших празника у српском и ширем балканском народном предању који је уједно и крсна слава у многим домаћинствима.

Празник Светог Ђорђа обележава долазак пролећа, буђење природе, заштиту стоке и људи, и носи богат сплет обичаја, веровања и ритуала и хришћанских и предхришћанских.

Обичаји и веровања нашег народа везани за Ђурђевдан постојали су и пре него што је прихватио хришћанство. Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.

Стога се већина обичаја који постоје у народном веровању односе на заштиту, здравље и плодност.

Најчешћи обичај је плетење венаца од лековитог биља и прање водом у коју су уроњене лековите биљке.

Прослављају га и католици и православци, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.

Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство.

Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника. Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Ђурђевдански венчић и купање у реци

Главни обичаји су: плетење венаца од биља, умивање биљем и купање на реци. Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије.

Ово се чини да би година и дом били берићетни – да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Венчићи од цвећа

Оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана. Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – да би се сачували од града (слично крстовима од бадњака за Божић). Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.

Ујутру се сви редом умивају водом: деца – да буду здрава као дрен, девојке – да се момци грабе око њих, старији – да буду здрави, домаћин – да му кућа буде добро чувана..

Молитва Светом Ђорђу

Муке страшне избегао није,

дивни Великомученик Свети Георгије.
Све земаљско он презре и одрече,
да Царство Небеско вечно стече.

Видело је у тами што нам свима сија,
слава дивног Великомученика Георгија.
Душа наша смерно благодари,
заступника таквог што нам Бог подари.

У време ослобођења Врања од Турака, пред крај 19. века, у врањском крају постојали су многи обичаји везани за празник Ђурђевдан, а српски етнолог и историчар који је посебно био заинтересован за обичаје, културу и традицију народа који су живели у Старој Србији, Татомир Вукановић рођен у Врању, објаснио их је на одређен начин.

Он у својој књизи „Врање – етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подрчја у доба ослобођења од Турака 1878.“ пише да се у старом Врању обичавало од старине да се у рану зору Ђурђевдана обављало ритуално купање. У воду за купање, стављало се црвено ускршње јаје, здравац, коприва, дрен и друге траве које имају функцију у магији. Том водом се је обављало ритуално купање.

Куће и друге зграде су се китиле зеленом врбом. Дућани и трговачке радње, китили су се изнад улазних врата. Овај обичај се одржао у Врањском крају до данашњег дана.

Обичај изговарања „мантафе“ се изгубио, али су остала сведочанства о њима у делима Борисава Станковића, највећег трагичара људских душа, писца који је писао о свом родном граду, његовим људима, обичајима и традицији.

Она девојка која извади киту цвећа из чанка или ћепчета, док се у преводу казује мантафа. Свака девојка ово понавља све док се не заврши мантафа.

Када се мантафа заврши она девојка која је последња извукла киту цвећа, вади је из чанка, а затим том водом почиње да прске девојке. Верује се да ће она девојка која буде испрскана том водом бити завршена и да ће је удати, због тога остале девојке беже од ње, како не би биле поквашене.

(Новости)