Дејан Ристић: Сада је време за мудрост и смиреност, да своју снагу не демонстрирамо мишицама већ знањем
Историчар Дејан Ристић каже да су Срби и Албанци у заједничкој прошлости покушали „безмало све што им је стајало на располагању али да до сада једино нису покушали да живе заједно, и то не једни поред других, већ једни са другима“.
Наглашавајући да историјско бреме представља тешко оптерећење у контексту будућих српско – албанских односа наш познати историчар напомиње „да рат и насиље више нису опција“.
У интервјуу за портал „Ризница“ одлуку турског председника Ердогана да „Аја Софији“ одузме статус музеја и поново је преименује у џамију Ристић оцењује као политичку и идентитетску, непромишљену по свој природи, а по последицама које ће се тек осетити, изразито штетну.
Ристић упозорава да је реална могућност, односно опасност да потез председника „џина са Босфора“ могу да злоупотребе албанске власти на Косову и Метохији када је српска културна, историјска и верска баштина у питању.
Митови су нам вишеструко потребни и њих треба добро познавати и љубоморно чувати. Такође, треба правити јасну разлику између мита и његове злоупотребе
Након недавног изласка из штампе Ваше нове књиге под насловом „Заблуде српске историје“, питамо Вас да ли је било лако ухватити се у коштац са изазовом разобличавања историјских заблуда и научном анализом митова?
Ми смо створења која упорно трагају за смислом. Стога ни мало не треба да нас чуди то што је онострано одувек било део људског искуства. Ми тежимо за тренуцима заноса.
Имагинација и истина, нестварно и стварно – то су одувек биле ознаке за мит, за традиционалне приче о јунацима и божанствима.
Са друге стране, одлучно одбацивање свих ових повести из сфере интелектуалног или њихова некритичка апологетика и ватрена одбрана одликују, кроз минуле епохе, готово безмало све написе о миту као таквом.
Митско мишљење и пракса помогли су људима да се, поред осталог, суоче са могућношћу умирања и ништавила, да свом животу дају пуни смисао и да кроз све то прођу са одређеним степеном прихватања.
Логос нам, је, са друге стране, умногоме променио живот набоље, али нам није донео и потпуни тријумф.
Иако смо, као врста, током претходних епоха несумњиво напредовали у материјалном смислу, може се казати и то како, истовремено, нисмо остварили никакав суштински помак.
Неко ће можда доћи до закључка да смо због нашег потискивања митског чак, можда, и донекле назадовали. Упркос свим техничко-технолошким достигнућима и континуираном обогаћивању наших знања и вештина, ми и даље чезнемо за тиме да пређемо на ,,ону другу страну” својих непосредних околности и да крочимо у то целовито историјско време, у тај снажни облик постојања који нам пружа осећај потпуне испуњености.
Мит никако није и не може бити лажан. Он у себи увек садржи одређени степен историчности који временом бива надограђен имагинарним.
Митови су нам вишеструко потребни и њих треба добро познавати и љубоморно их чувати. Такође, треба правити јасну разлику између мита и његове злоупотребе која се огледа у вишеструко штетној митоманији којој су повремено склона читава друштва или поједине друштвене групе.
Мит је прожет етичким и духовним. Њему се, стога, не може прићи у искључиво профаном амбијенту. Мит обитава у имагинарном.
Митоманија је, насупрот свему томе, первертовани мит.
Мит је, дакле, истинит, јер је делотворан, а не зато јер нам указује на чињенице и историјску истину. Он је нашим давним прецима представљао путоказ о томе шта треба да чине како би постали целовите личности.
Мит је увек наметао делање.
Мит не преноси чињенице и податке, већ је, првенствено, упутство за понашање. Његова истина биће откривена искључиво тада када се мит примени у пракси – у облику обреда или етичког система. Уколико се посматра искључиво како интелектуална хипотеза, мит постаје далек и неуверљив.
Са друге стране, још од епохе античке грчке цивилизације и културе дошло је до постепеног, али зато трајног унапређивања онога што су древни Грци називали логос, односно логичан, прагматичан и искључиво научан начин мишљења.
Логос је потпуно другачији од митског мишљења. За разлику од мита, логос нужно мора да се у потпуности подудара са (историјским) чињеницама.
Насупрот миту, логос је прагматичан.
Међутим, и мит и логос имају своја ограничења.
И управо у томе лежи њихова свевремена вредност и функција. Једно без другог не може. Мит не може без логоса и обратно.
И док је миту неопходно емотивно учешће или нека врста обредне радње да би уопште имао смисла, дотле логос покушава да открије истину помоћу брижљивог испитивања на начин који је прихватљив једино критичкој интелигенцији.
То стално преплитање и надопуњавање логоса и мита представља драгоцену и узбудљиву константу људске историје и нашег свеукупног постојања.
Наш однос према прошлости крајње је селективан, а исувише често стереотипан и произвољан.
Пре ове, издали сте књигу под насловом „Митови српске историје“. Да ли Срби, као народ, радије робују митовима пре него да прихватају релевантна научна сазнања и истине?
Сваки народ, па и наш, поред осталог, одувек је тежио томе да успостави или, тамо где је то сматрано потребним, обнови временом искидане нити историјског, културолошког, језичког, идентитетског, верског или државотворног континуитета.
Та и таква потпуно разумљива потреба доводила је у појединим историјским раздобљима до својеврсног национално-романтичарског буђења или, пак, заноса током кога историчари уочавају поновно оживљавање, па чак и отворено креирање симболички прворазредно важних идентитетских и историјских елемената народне традиције, легенди и митова.
Овај феномен посебно је уочљив у раздобљу читавог XIX, а у нашем случају и у последњим деценијама XX века.
Њега је, међутим, пратила једна, истина глобална, појава која се на најједноставинији и најјаснији начин може дефинисати појмом ,,измишљање традиције”.
Фото: лична архива
Ни наша култура није лишена бројних примера мање или више свесног измишљања личности, догађаја, па чак и мисли које смо бивали склони да приписујемо истакнутим историјским личностима.
Сетимо се, само, чувене ,,мислиˮ утемељивача Цркве у Срба, Светог Саве I Српског, који је у писму епископу Иринеју изнео становиште како је ,,Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никогаˮ.
Ипак, уколико бисмо се макар мало заинтересовали за сам историјски извор који би садржавао ову мисао великог светитеља брзо бисмо установили да не постоји никакво писмо архиепископа Светог Саве I Српског епископу Иринеју, као и то да историјска наука може да потврди да није постојао ниједан светитељев савременик међу српским архијерејима који је носио име Иринеј. Уколико нас ово неочекивано сазнање не би потпуно обесхрабрило у нашем даљем трагању за истином дошли бисмо до чињенице да је ту ,,мисаоˮ Светог Саве I Српског 1980. године измислио публициста Милан Д. Милетић који ју је објавио у својој књизи под насловом ,,Бројанице Светог Савеˮ.
Но, без обзира на то што са потпуном сигурношћу знамо да се у овом случају ради о нечему што је измишљено тек пре око четрдесет година, многи од нас ће и даље наставити да у пригодним ситуацијама наводе ову светитељеву ,,мисаоˮ.
Псеудоисторија разара једну етнију, друштво и заједницу усађујући у њу веома штетне и опасне неистине
Каква су Ваша сазнања, колико ми као народ познајемо своју историју и да ли је то што је не знамо довољно разлог што нам се неке ствари константно понављају?
Наш однос према прошлости крајње је селективан, а исувише често стереотипан и произвољан. Многи међу нама из историје сопственог народа ,,бирају’’ само оно што им се ,,свиђа’’ и то афирмишу без улажења у суштину и без било какве потребе за дубљим разумевањем, док све оно што им се ,,не свиђа’’ једноставно игноришу, кривотворе или потпуно занемарују.
Стога исувише често долазимо у опасност да недовољно добро разумемо поједина раздобља сопствене прошлости, а посебно ону закономерност која се односи на то да се историја понавља.
Раздобља друштвених и идентитетских криза, као по правилу, представљају идеалан оквир за бујање разноразних псеудоисторијских, шарлатанских теорија и тврдњи.
Истини за вољу, треба нагласити и то како тај феномен није типичан искључиво за нас, већ да су му у прошлости подлегали и бројни други народи и друштва.
Феномен псеудонауке, односно лажне науке и шарлатанства, представља једну од најопаснијих друштвених болести зато што са собом носи читав низ веома штетних појава.
Псеудоисторија разара једну етнију, друштво и заједницу усађујући у њу веома штетне и опасне неистине које су ,,упаковане’’ у својеврсну обланду ,,забрањене историје’’, односно ,,сакривене истине’’.
Свака од тих шарлатанских теорија и тврдњи, поред осталог, почива на теорији завере, феномену скривеног, али и постојања некаквог ,,изузетног’’ појединца који својој нацији на волшебан начин ,,отвара очи’’ и упознаје је са њеном до тада, наводно, скривеном древношћу.
Да ли данашње прилике на Косову историјски подсећају на период под турском окупацијом, пре почетак Балканских ратова, онда када је остатак Србије био ослобођен. Зарија Поповић, Григорије Божовић, Јанићије Поповић, Бранислав Нушић који је са Ракићем тада био конзул у Приштини, као и многи други учени људи тога времена, сликају тај период и догађаје који су у много чему слични данашњим политичким приликама. Да ли садашња власт може да извуче неке поуке за будуће потезе анализирајући тај историјски моменат?
Данас су историјске, геостратешке, безбедносне, културолошке, идентитетске и друге околности у вези са нашом јужном покрајином Косово и Метохија у знатној мери другачије у односу на, примерице, 1878, 1912, 1918, 1945, 1999, 2004. или 2008. годину.
Но, историја нас учи да постоје процеси дугог трајања које треба идентификовати и темељно анализирати како би се потом дошло до стратешких опредељења и могућих реалних одговора на постојеће изазове.
Стога нам је добро познавање управо тих историјских процеса дугог трајања, али и конкретних догађаја и деловања појединих историјских личности, од изузетног значаја.
Дакле, важно је да стварност сагледавамо на реалан начин и да се не уљуљкујемо у историјске стереотипе, емотивно и необјективно сагледавање сопствене прошлости, некакву митоманију и мегаломанију.
Битно је, другим речима, да се наоружамо знањем, вештинама, мудрошћу, упорношћу и стрпљењем како бисмо заштитили своје националне интересе и постигли тако жељени циљ који подразумева пуну заштиту наше јужне покрајине.
Историјско бреме представља тешко оптерећење у контексту будућности српско-албанских односа.
Настављају се преговори Београда и Приштине у Бриселу и то под будним оком великих сила. Може ли се направити историјска паралела између ових преговора, када се опет спомиње разграничење или подела као некаква опција, са периодом који је претходио Берлинском конгресу, када су велике силе направиле разграничење на Балкану према својим мерилима?
Срби и Албанци су у својој заједничкој прошлости покушали безмало све што им је стајало на располагању.
Покушавали су да се не упознају боље, да подижу стварне и симболичне зидове између себе, да се мрзе, сукобљавају, међусобно убијају…
То историјско бреме представља тешко оптерећење у контексту будућности српско-албанских односа. Другим речима, рат и насиље више нису опција.
Исувише много и исувише често смо страдали да би себи изнова дозволили још један у низу трагичних догађаја (сукоба) који са собом носе губитак невиних људских живота.
Стога су српско-албански разговори судбински важни и потребни.
Будимо искрени и реални, и признајмо самима себи да се једино што Срби и Албанци нису до сада покушали односи на потребу и могућност да живе заједно, и то не једни поред других, већ једни са другима.
За такву одлуку потребно је много храбрости, мудрости и одговорности да се објективно и целовито сагледа заједничка прошлост, преузме одговорност за почињено и успоставе темељи за трајан суживот две етничке заједнице и њихових култура на подручју наше АП Косово и Метохија.
Председник Ердоган покушава да себе успостави као некаквог новог султана Мехмеда II Освајача, односно општемуслиманског вођу у овом нашем времену.
Да ли је одлука Таипа Реџепа Ердогана да Аја Софију, односно Цркву Премудрости Господње поново претвори у џамију одговор Европи на њено арогантно затварање врата Турској за улазак у ЕУ или остварење евентуалног турског сна за оживљавањем османске империје? Да ли је су овим потезом пале маске, а Ердоганове претензије разобличене?
Одлука председника Ердогана да цариградску саборну цркву Премудрости Господње изнова преобрази у џамију представља симболичку кулминацију и финале његове неоосманистичке идеологије и политике.
Тим непромишљеним чином председник Ердоган покушава да себе успостави као некаквог новог султана Мехмеда II Освајача, односно општемуслиманског вођу у овом нашем времену.
Многи стручњаци и пажљиви посматрачи дешавања на Блиском Истоку, као и на подручју Мале Азије и Балканског полуострва, са правом су благовремено упозоравали на поновно буђење ,,џина са Босфора“, али те речи очито није имао ко да чује.
Одлука председника Ердогана је, стога, прворазредно политичка и идентитетска, по својој природи непромишљена, а по својим многобројним последицама изразито штетна.
Она ће изазвати домино ефекат на ширем подручју југоисточне Европе, Мале Азије и Блиског истока. Стога ће бити веома тешко да се штетне последице ове одлуке председника Ердогана, у најмању, руку ублаже. О њиховом отклањању, у овом тренутку, не треба ни размишљати.
Штета је учињена. Велика и дугорочна.
Време је за мудрост и смиреност, а не за запаљиве поруке које, као по правилу, воде у ћорсокак, амбис, пораз и страдање недужних.
Шта нама ваља чинити у овој ситуацији. Да ли смо се поново нашли у позицији између чекића и наковња. Могу ли овакав потез да искористе и албанске власти на Косову и Метохији када је српска културна, историјска и верска баштина у питању?
Да. Та могућност, односно опасност, јесте веома реална.
Ми смо, са друге стране, условљени нашим геостратешким положајем и ограниченим снагама, вазда између чекића и наковња, али веома ретко то и увиђамо. Стога нам је, да поновим, потребно много знања, вештина, мудрости, стрпљена, заједништва и одговорности како не бисмо поновили грешке из прошлости и нашли праве и праведне одговоре на питања, изазове и искушења пред којима се налазимо.
Време је за мудрост и смиреност, а не за запаљиве поруке које, као по правилу, воде у ћорсокак, амбис, пораз и страдање недужних.
Сада је неопходно да своји снагу не демонстрирамо мишицама, већ знањем, правдољубивошћу, објективним сагледавањем сопствене прошлости и одговорности за почињене пропусте. Истовремено, потребно је и да дефинишемо јасне, реалне и спроводиве визије онога што желимо да постигнемо на подручју наше јужне покрајине Косово и Метохија.
Дакле, да мање ,,таламбасамо“ и ударамо се у наше ,,српске груди“, а да знатно више мудро и одговорно, стрпљиво и смирено деламо у корист остварења циљева којима ћемо заштитити наше националне интересе.
Дејан Ристић: мудрим потезима, без таламбасања и ударања у „српске груди“ да заштитимо своје националне интересе, Фото: Бојан Џодан
Биографија:
Дејан Ристић, историчар, преводилац, сценариста, рођен је 1972. године у Београду. Истакнути је стручњак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем.
Бави се дипломатском историјом, Холокаустом, односом државе и традиционалних верских заједница, историјом културе и културом сећања.
Обављао је дужност управника Народне библиотеке Србије, државног секретара за културу у Влади Србије али и бројне друге.
Ристић је аутор већег броја стручних и научних радова али и научних монографија.
У оквиру едиције „Историја српске дипломатије – документи“ Архива Србије приредио је шест томова дипломатске грађе. Аутор је више изложби које су представљене у водећим националним установама културе.
Иницијатор и координатор више пројеката реализованих под покровитељством Унескоа.
Координирао је активности на изради номинационих досијеа за унос славе (нематеријално културно наслеђе) Телеграма којим је Аустроугарска објавила рат Србији 1914. године (покретно културно наслеђе) и стећака (непокретно културно наслеђе) на Унескове листе светске културне баштине.
Успоставио је национални дан књиге и утемељивач је Националне награде у области библиотекарства „Јанко Шафарик“.
Основао је „Фондацију Народне Библиотеке Србије“.
Добитник је бројних награда и признања.
Иван Миљковић