Dok je Velike Hoče, Orahovca, Sredačke i Sirinićke župe, živeće i Lazarice

Profesorka srpske književnosti i jezika u orahovačkoj Gimnaziji, dugogodišnja dopisnica „Jedinstva“ i pravoslavnog portala „Pravoslavie.ru“ Olivera Radić, predstavila je u prištinskom Srpskom kulturnom centru običaj Lazarice, koji i danas živi u pojedinim delovima Kosova i Metohije.  

Stari običaj vezan za Lazarevu subotu danas se jedino uspešno neguje i čuva u Orahovcu, Velikoj Hoči i Sirinićkoj župi.

„Govoriti o Lazaricama u Prištini za mene ima poseban značaj. Prvo što sam na Filozofskom fakultetu u ovome gradu branila seminarski rad na temu Lararice u Velikoj Hoči kod profesora Vladimira Bovana, 1993. godine i ovim našim sabranjem o nematerijalnoj kulturnoj baštini, oživljavamo sećanje na profesora Bovana, i sve one koji su zapisujući običaje i pesme po Kosovu i Metohiji, od zaborava i nestajanja otrgnuli deo važne i vredne srpske istorije i tradicije“, reči su kojima je započela svoje izlaganje Radićeva.

• 

Sećanje na profesora Bovana započela je pričom o Lazaricama u Velikoj Hoči, jer je to slika duboko ostala urezana u Oliverinoj svesti koja je u to vreme bila mala devojčica.

„Bilo mi je pet godina, taman da mogu u sećanju da sačuvam sliku koje se i danas rado sećam. U našoj staroj kući, čekali smo Lazarice. Bila je ponoć, napolju mrak. Osim mene i mlađeg brata, mojih roditelja i babe, u kući s nama je bio i jedan gospodin. Tata ga je predstavio kao profesora sa fakulteta u Prištini, gde je završio srpski jezik i književnost. Bio je mršav, visok sa malim brčićima. Sećam se da je taj naš gost, kasnije sam saznala da je to bio profesor Vladimir Bovan, kada se čula pesma Lazarica u komšiluku pripremao da ih usnimi, ali da to ne bude upadljivo jer su, po tatinom kazivanju Lazarice, kao deo religijskog obreda, bile zabranjivane od strane komunističkih vlasti. A onda se pesma čula i pred našom kućom. Bile su to tri devojke a među njima Lazar i Lazarica. Danas mi je pomalo čudno, al Lazara i Lazaricu nisam upamtila, upamtila sam te devojke u svilenim dimijama, belim košuljama i jelecima, sa okićenim maramama preko glave. I pesme se ne sećam, ali se sećam kako su se te devojke razbežale kada je pred njih izašao profesor Bovan sa fotoaparatom i napravio fotografiju. Nije ni stigao tata da objasni da taj čovek nije vlast, da ih neće kazniti, one su otišle. A onda sam slušala da su tata i profesor Bovan razgovarali o tome kako su komunistričke vlasti branile ne samo veru, već i običaje, i da su neki nastavnici u školi tukli učenike koji bi u njima učestvovali“, ispričala je Radićeva.

Profesor Narodne književnosti sa Univerziteta u Prištini Vladimir Bovan uredno je beležio lazaričke pesme iz Velike Hoče i Orahovca.

Olivera kazuje da je Lazarice igrala još njena baka, pa njena majka i na kraju ona sa drugaricama iz komšiluka, kada je doboljno odrasla.

 

• 

Pripreme za obred počinjale su od polovine vaskršnjeg posta, a Lazarice se uvek igraju u pretposlednjoj suboti pred Vaskrs.

„Imali smo uvek dve do tri nedelje za pripremanje. A pripremanje se sastojalo u učenju pesama i pevanju“, ispričala je profesorka iz Orahovca i nastavila:  

“Tada bi se okupile devojčice, najmanje pet, a najviše 11 i obično bi po lepom vremenu pevale na livadi ispod kuća u našoj ulici, ili u kući one devojčice koja će te godine biti Lazar.  Broj godina koliko će jedna grupa devojčica igrati Lazarice trebao je biti neparan. Lazarice bi se pripremale u kući druge devojke iz grupe, tako da je svaka devojčica po jednom bila Lazar. Lazar je vođa Lazarica, on uvek ide prvi, noseći u rukama drveni štap sa zadebljanjem na vrhu, koji se u našem kraju zove bucalo, jer se s njim bućkalo mleko u bućki. U Sredačkoj župi Lazar u ruci nosi kišobran, što po profesoru Bovanu takođe označava berićet. Kišobran asocira na kišu, a bez kiše uzalud da nešto posejemo, neće uspeti, osušiće se“, pojasnila je Radićeva.  

Običaj je takođe nalagao da u petak, uoči Lazareve subote, devojčice koje igraju Lazarice idu u polje po cveće. Pesme se unapred uvežbaju i pripremaju, dok prilikom oblačenja mora da dominira bela boja, koja je simbol vaskrsenja, kao što je vaskrsli Lazar, umotan u belo platno, prikazan u crkvenom slikarstvu.

• 

„Veliki je blagoslov “igrati“ Lazarice, a najveći je kad neka devojka ima ulogu Lazara. Najčešće je Lazar devojčica u čijoj se kući Lazarice pripremaju, oblače, večeraju. U kući gde se spremaju domaćica priprema posnu večeru (pasulj, kuvan i sitno narezan kupus, kuvan kukuruz a, nekada su se spremali i puževi)“, naglasila je profesorka, novinarka i hroničarka iz Orahovca.  

Lazar na glavi ima šešir ili šubaru okićenu jorgovanom, perunikom ili drugim ranim cvećem. Nosi dugačku, belu košulju i jelek preko nje, čakšire, pa oko struka pojas, tkan, obično u kombinaciji tamnijih boja (braon ili bordo).

Preko ramena nosi štap sa zadebljanjem na vrhu koji se zvao bucalo. Štap je okićen istim cvećem kao i Lazarev šešir. Udarajući njime u kapiju svake od kuća koje će obići, Lazar najavljuje dolazak Lazarica u taj dom.

Prvi će započeti svaku pesmu, koju će Lazarke pratiti jednoglasnim pojanjem.

Lazarica je obično siroče, dete bez jednog ili oba roditelja, a u poslednje vreme i bilo koja od devojčica, koja pristane da igra ulogu Lazarice.  Dok je Lazar glavni u grupi, dominira izgledom i pojavom, Lazarica je pokrivena belim čaršafom, umotana joj je u glava i niko (sem Lazarica i žena koje su ih pripremale) ne sme da zna ko je ona dok se običaj ne završi.

Ona se oko glave okiti cvećem i zelenilom. Dok je u Velikoj Hoči Lazarica sva u belom, u Orahovcu se preko platna u koje je umotana veže i bošča, tkana u crveno, bordoj kombinaciji boja. Pošto je Lazarici i lice prekriveno, dve drugarice je sve vreme vode ne dozvoljavaju da je iko sem njih dotakne.

Pored Lazara i Lazarice, u grupi je još najmanje jedna ili više devojčica, i to po običaju u neparu.  Neke od tih devojčica nose korpe u koje domaćice spuštaju darove, a ponekad je u ovoj pratnji i po koji dečak ili otac neke od devojčica koji ih prati i nosi dobijene darove.

Posle udaranja Lazara u kapiju, on prvi, a potom i ostale Lazarice, ulaze u dvorište kuće.

Prva ispred njih istupi domaćica, izađu i ostali članovi porodice koji u toj kući žive. Prvu pesmu, koja je po pravilu ista za svaki dom počinje Lazar, a za njim peva cela grupa, osim Lazarice koja ne peva.

Prva pesma pri ulasku u kuću:

U Velikoj Hoči                                                                   

Oj, Lazare, Lazare,

Ovde kuća bogata,

Ovde braća živuju,                                                             

Ovde nama kazuju:                                                                 

Jetrvice kitice,

Poljuljaj mi detence

Dok da idem u polje,

Da soberem jagode,

Da naredim stolove,

Da pometem dvorove,

Sad će dođev Lazarke,

Malo će mi (nam) posedit,

Mnogo će mi razredit.

U Orahovcu

Dobro jutro u kuću, ej, Lazare

Ova kuća bogata,

Sa hiljadu dukata,

Diram darem dukata…

Koje će pesme posle prve, uvodne pevati, zavisi od toga ko sve u kući živi. Kad su Lazarke iz manjeg mesta, kao što je slučaj u Orahovcu i Velikoj Hoči danas, znaju ko sve živi u kojoj kući, pa Lazar počinje sam sledeću pesmu.

Često, a tako je i ranije bilo pravilo, domaćica kaže kome da pevaju, npr: bračnom paru, sinu, ćerki, babi i dedi, bebi muškoj ili ženskoj i sl. Na taj način domaćica obaveštava Lazarice ko sve živi u kući, da bi ga Lazarice pevajući mu pesmu blagosiljale.

U sve kuće, na ovaj način, Lazarice prenose blagoslov, što objašnjava pesma koja se sačuvala u selu Drajčići, u Sredačkoj župi, koja se pevala pri izlasku iz kuće:

,, Stante s Bogom u kući, ostavljamo berićet.“

U Drajčićima više nema mladih, pa se na žalost i ne igraju Lazarice.

Domaćice daruju Lazarice šarenim ne ofarbanim jajima, slatkišima, novcem, čarapama, maramama i drugim darovima.  Neke domaćice okače Lazaru maramu, peškir, krpu, čarape za jelek. Ako pokušaju da se približe Lazarici, Lazarke je čuvaju i brane da bilo ko priđe.

Neretko, Lazarice obilaze domove do jutra kada se oglasi zvono u crkvi za liturgiju, pa zajedno odu u crkvu, pomole se Svetome Lazaru Četvorodnevnom, pa tek se onda raziđu kućama.

Veruje se da će dom, u koji Lazarice uđu i blagosiljaju svojim pesmama, zaista biti blagosloven u narednoj godini, a ukućani zdravi i veseli.

I poslednjih godina kada srpski narod u ovim krajevima nema potpunu slobodu,običaj nije prekidan, ali uz Lazarice ide i par odraslih ljudi, koji brinu o bezbednosti devojčica.

Lazarički običaj u Orahovcu i Velikoj Hoči traje vekovima. Najstariji zapis je ostavio Miloš Milojević 1869. godine u delu pod nazivom ,,Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog“ – Obredne pesme prva knjiga, Beograd;

Dvadesetak godina kasnije, 1886. godine ruski konzul Ivan Stepanovič Jastrebov, boraveći na Kosovu, zabeležio je „Običai i pesni tureckih Srbov“ gde između ostalog piše da u okolini Prizrena, postoji lep običaj vezan za Lazarovdan, i zapisao nekoliko pesama koje su Lazarice pevale.

„O Lazaricama će pisati pedesetih godina 20. veka Miodrag Vasiljević, zatim Vladimir Bovan, Mirjana Zakić, Jovanka Lazarević Golemović, Sanja Ranković i Milena Stojiljković sa kojom sam na prostoru Orahovca i Velike Hoče i ja istraživala i možda neskromno, ali da kažem da sam pomogla da nastane njen master rad na temu ,,Srpsko pevačko nasleđe prizrensko-podrimskog kraja“ odbranjen na FMU 2016. Godine, a potom i tekst Lazarice u Orahovcu i Velikoj Hoči (blagoslov Lazarevog vaskrsenja u metohijskoj Podrimi, objavljen u časopisu Danica za 2016. Godinu“, navela je Radićeva.

• 

Za razliku od Miloša Milojevića kojem zapisi običaja i tekstovi pesama stižu sa terena od sveštenika i učitelja, I.S. Jastrebov je lično boravio i zapisivao običaje i pesme. Zato je i Lazarički običaj autentičnije prikazan kod Jastrebova, i mnoge od zapisanih Lazaričkih pesama su iste ili slične današnjim.

Kod istoričara Milojevića pojavljuju se duži tekstovi lazaričkih pesama, koje nemaju pandane u kasnijim zapisima, pa je u verodostojnost ovih zapisa posumnjao i Petar Kostić u svoje vreme, kao i  Mirjana Zakić u radu Savremena srpska folkloristika.

Jastrebov je pisao: „Moj zadatak je bio postarati se da zapišem pesme sa što većom tačnošću čuvajući akcenat u izgovoru“. Ruski konzul koji je bio i istoričar, etnograf i arheolog zapisao je blizu 50 lazaričkih tekstova u Prizrenu, Hoči, Sredskoj, Tetovu i Debru. Najviše iz Prizrena (15) i Sredske (23).

„Pesma koju danas Lazarice pevaju starijem bračnom paru, Jastrebov zapisuje kao pesmu domaćinu i domaćici (Kmet mi sedi u stolu, a kmetica u dvoru).

Običaj Lazarice predstavljen je u SKC-u u Prištini kao deo projekta „Nematerijalno je bogatstvo“ koji ovaj centar realizuje uz podršku Ministarstva za kulturu i informisanje Republike Srbije.

Ivan Miljković