Драгана Павић из Грачанице: Имам само жељу да поново ходам

Због великих отока на ногама Драгана Павић из Грачанице (29) је непокретна и везана за постељу више од 10 година. О болесној девојци брине мајка Славица и нада се да се њеној ћерки може помоћи да поново стане на ноге.

Из топле собе мала породичне куће, првим новембарским пахуљама обрадовала се Драгана Павић. Славица скида ћебе ексерима окачено на балконска врата. Каже, дува са свих страна док разгрће завесу како би девојка могла да гледа вани.

Пао је снег… дуго га није било, а она га је последњи пут дотакла још у осмом разреду основне школе.

Читаву деценију поглед кроз балконска врата и телевизор овој девојци су једини прозор у свет. Тренутак несмотрености и пад трагично су променили Драганин живот. На ноге више не може, болест ју је везала за постељу.  

„Мајка је била на послу, кренула сам да закључам врата и пала сам, нисам могла да устанем, дозивала сам мајку али нико није могао да ме чује…“, присећа се дана који је њен живот претворио у пакао.

„Кад сам дошла пронашла сам је где лежи“, наставља Славица ћеркину причу –  „ Пустила сам је да одспава али она ни сутрадан није могла на ноге, плакала је и запомагала да је нога боли“…

Славица и Драгана Павић
Фото: Ризница

Угануће или прелом нису благовремено санирани, а неадекватна здравствена нега узроковала је отоке који су девојку учинили непокретном.

Славица прича да је узалудно ишла од лекара до лекара…

„Десет година је Драгана на кревету лекари су ми рекли водите је кући ми не знамо шта да радимо. Кад смо биле у Београду каже лекар она може да устане“, појашњава Славица Павић и додаје:

„Доктор је њу силом терао да стане на ноге, није могла, била јој је мука, хтела је да се онесвестти у болници“, прича мајка.

Драгана је једна од четири кћери које је Славица подигла након што је у рату изгубила супруга. Кућу у којој живи са мајком породица је добила од Епархије рашко – призренске. Локалне власти али и бројне хуманитарне огранизације и појединци помагали су много пута до сада, изгледа да су у читавом ланцу затајиле једино социјалне и здравствене службе.

„Једино што бих волела у животу је да ми ово дете устане на ноге, макар и на штакама да хода, само да хода“, прича Славица док намешта Драганине ноге у хоризонални положај на кревету.

Велики отоци, од колена наниже, поптуно су деформисали девојкине ноге. Не може ни у инвалидска колица, а Славици је сваким даном све теже да је сама помера и подиже из кревета.

„Не могу више да је подижем. Из куће није изашла 10 година“, правда се Славица.

У кућу у коју се болест усели туга долази незвнана, а људи је обично заобилазе. Док прстом прелази преко фотографије на којој су јој другови из разреда, присећа се како је последњи пут плесала у Београду у оквиру програма „Мала матура велико срце“.   

„Многе су се моје другарице удале, другови оженили, имају своје породице, а ја…ја имам само једну жељу да поново станем на своје ноге “, прича Драгана док се поиграва бројаницом са ликовима светаца коју јој је мајка окачила око зглоба десне руке.

(Ризница)  

Повезани чланци

Back to top button