Dragana Pavić iz Gračanice: Imam samo želju da ponovo hodam
Zbog velikih otoka na nogama Dragana Pavić iz Gračanice (29) je nepokretna i vezana za postelju više od 10 godina. O bolesnoj devojci brine majka Slavica i nada se da se njenoj ćerki može pomoći da ponovo stane na noge.
Iz tople sobe mala porodične kuće, prvim novembarskim pahuljama obradovala se Dragana Pavić. Slavica skida ćebe ekserima okačeno na balkonska vrata. Kaže, duva sa svih strana dok razgrće zavesu kako bi devojka mogla da gleda vani.
Pao je sneg… dugo ga nije bilo, a ona ga je poslednji put dotakla još u osmom razredu osnovne škole.
Čitavu deceniju pogled kroz balkonska vrata i televizor ovoj devojci su jedini prozor u svet. Trenutak nesmotrenosti i pad tragično su promenili Draganin život. Na noge više ne može, bolest ju je vezala za postelju.
„Majka je bila na poslu, krenula sam da zaključam vrata i pala sam, nisam mogla da ustanem, dozivala sam majku ali niko nije mogao da me čuje…“, priseća se dana koji je njen život pretvorio u pakao.
„Kad sam došla pronašla sam je gde leži“, nastavlja Slavica ćerkinu priču – „ Pustila sam je da odspava ali ona ni sutradan nije mogla na noge, plakala je i zapomagala da je noga boli“…
Uganuće ili prelom nisu blagovremeno sanirani, a neadekvatna zdravstvena nega uzrokovala je otoke koji su devojku učinili nepokretnom.
Slavica priča da je uzaludno išla od lekara do lekara…
„Deset godina je Dragana na krevetu lekari su mi rekli vodite je kući mi ne znamo šta da radimo. Kad smo bile u Beogradu kaže lekar ona može da ustane“, pojašnjava Slavica Pavić i dodaje:
„Doktor je nju silom terao da stane na noge, nije mogla, bila joj je muka, htela je da se onesvestti u bolnici“, priča majka.
Dragana je jedna od četiri kćeri koje je Slavica podigla nakon što je u ratu izgubila supruga. Kuću u kojoj živi sa majkom porodica je dobila od Eparhije raško – prizrenske. Lokalne vlasti ali i brojne humanitarne ogranizacije i pojedinci pomagali su mnogo puta do sada, izgleda da su u čitavom lancu zatajile jedino socijalne i zdravstvene službe.
„Jedino što bih volela u životu je da mi ovo dete ustane na noge, makar i na štakama da hoda, samo da hoda“, priča Slavica dok namešta Draganine noge u horizonalni položaj na krevetu.
Veliki otoci, od kolena naniže, poptuno su deformisali devojkine noge. Ne može ni u invalidska kolica, a Slavici je svakim danom sve teže da je sama pomera i podiže iz kreveta.
„Ne mogu više da je podižem. Iz kuće nije izašla 10 godina“, pravda se Slavica.
U kuću u koju se bolest useli tuga dolazi nezvnana, a ljudi je obično zaobilaze. Dok prstom prelazi preko fotografije na kojoj su joj drugovi iz razreda, priseća se kako je poslednji put plesala u Beogradu u okviru programa „Mala matura veliko srce“.
„Mnoge su se moje drugarice udale, drugovi oženili, imaju svoje porodice, a ja…ja imam samo jednu želju da ponovo stanem na svoje noge “, priča Dragana dok se poigrava brojanicom sa likovima svetaca koju joj je majka okačila oko zgloba desne ruke.
(Riznica)
