Храмовна слава приштинске цркве: Обнављајући храм обнављамо се и ми

Летњи Свети Никола, слава истоименог православног храма у највећем граду на Косову и Метохији Приштини, био је повод за још једним окупљањем Срба у овом граду.  Више стотина њих присуствовало је јутрошњој празничној литургији у цркви Светог Николе.

Пре рата Приштина је бројала више од 40 хиљада Срба данас их у граду живи двадесетак. Летњи и зимски Никољдан време је када се у старој градској цркви посвећеној мириклијском чудотворцу окупе и преостали и расељени приштевци. Они који још увек живе у граду избегавају медије али су у храму, на недељним и празничним богослужењима, редовни. Ови други, који су морали да напусте град у коме су рођени и где су провели најлепше године живота, тврде да Пришитна никада није напустила њих на којој год да су адреси.

„Срце ми је овде, џаба све тамо, док год могу, док ме ноге носе и док сам жив ја ћу овде да долазим“, прича Сретен Тасић.  

Ни они млађи, по рођењу Срби, а по окончању ратних сукоба са статусом интерно расељено лице који им је придодат, не заборављају град у коме су рођени и цркву у којој су кршетни.

„Живим у Чаглавици али користим сваку прилику да дођем овде ако не једном недељно онда бар сваке друге недеље“, каже Александар Милић.

Обнављајући цркву обнављамо се и ми са њом, поручио је у беседи игуман манастира Светих Архагела отац Миахило.

„Мислило се да никада неће бити живота у храму, али ево сведоци смо да га има да колико је год мали број људи који живи у овом грду, нас православних Срба ипак је довољно да буде српски град и српско место и да ово буде место где се наша браћа и сестре окупљају. Господ нам је дао снаге да се обновимо“, рекао је игуман Миахило.

Албански екстремисти су 17. марта 2004. година запалили и девастирали цркву. Изгореле су вредне књиге и рукописи и изузетно драгоцен иконостас у дуборезу рад дебарских мајстора. Радмила Тодић Вулићевић бележи сваки истирјски моменат битан за град. Са групом Срба међу којима многи више нису живи учествовала је у чишћењу и обнови храма након што је он спаљен у мартовском погрому.  

„За нас је била радост и када смо садили цвеће и када смо уносили иконе и када смо чистили остатке згаришта увек је била радост као што је и данас као што ће бити увек“, испричала је Тодић Вулићевић.  

Градска црква у Приштини подигнута је на месту још старије хришћанске светиње у делу Варош махале у којој су за време Османлија живели искључиво хришћани.

Године 1830 Срби су великом муком издејствовали дозволу тадашњих турских власти за изградњу цркве. Услов је био да она не сме изгледом да подсећа на цркву, не сме бити веће од најмање турске куће у граду, а звоно није смело да се чује. Храм је због тога једним делом био укопан, а купола и звоник су накнандо саграђени. Да се историја понавља само са другим играчима на сцени потврђује и пример нове градске црвке у Приштини односно Храма Христа Спаса. Започет је 90 година прошлог века и никада није завршен.  Албанске власти већ 23 године покушавају да га сруше тврдећи да није у питању верски већ политички објекат који је, како наглашавју, градио тадашњи председник Слободна Милошевић.

И.М.