Излог Андрићеве књижаре

У јесен 1903. године, млади Иво Андрић уписао је Велику гимназију у Сарајеву, најстарију и већ тада врло угледну школу у Босни и Херцеговини.

Одрастао је у Вишеграду с мајком и њеном породицом, у који се доселио као беба, пошто му је отац умро од туберкулозе. Али када је било време за наставак школовања, прешао је у Сарајево.

Иво је у том раном узрасту био опчињен књигама и причама. Тонски архив Радио Београда чува аудио снимак, дирљиво и интимно сведочење Иве Андрића о школским данима и љубави према књигама. Снимак из 1957. године, током ког се Андрић присећа гимназијских дана, емитован је у емисији Радиовизија:

“Књига је била и остала жеља мога детињства. И то не испуњена жеља. Дечак у 3. разреду гимназије, ја сам патио од праве жеђи за књигом. А књига у нашем тадашњем животу мом и мојих другова, била је ретка и скупа, готово недостижна ствар.

У тадашњем Сарајеву у ком сам учио гимназију, постојале су три или четири књижаре и свака од њих је поред књига продавала наравно и канцеларијски и школски материјал. Највећа и најбоља таква књижара и папирница, својина неког досељеника, била је једина која је поред нешто наших, имала и доста страних књига, на немачком језику.

За мене, дечака из трећег разреда гимназије, све су те књиге биле једнаке, јер ни о једној нисам ништа знао. Знао сам само да су књиге, и да их страсно желим. И увек сам ишао право до књижаре и стајао дуго пред њеним излогом који сам тако добро познавао да сам примећивао сваку и најмању промену и радовао јој се као личном доживљају.

У ноћним дечачким сновима и полусновима, тај излог је блештао и кружио у фантастичним преображајима. И то у тим сновима више није био обичан градски излог са књигама, него васионска светлост, део неког сазвежђа коме сам тежио са силном жељом, али са болним сазнањем да ми је недостижно.

Сваки од тих наслова изазивао је на свој начин моју машту да ради и да нагађа шта би могло иза њега да се крије и тако ме нагонио да после узалудног нагађања напосле сам измишљам садржину тих неприступних књига. И ја сам то чинио. И тако, на неки начин, сам стварао себи романе и приповетке.”

Андрић је пред крај гимназије, 1911. године, објавио своју прву песму “У сумрак” у часопису “Босанска вила”:

У сумрак певају девојке. Нјини су гласови меки и дахну свежином цвећа и љубави.

Нјина је песма блага, као кад бехар опада. Она има нешто од мојих љубави:

давно, топло и лепо. Она подсећа на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену

злату, као витке поносне жене.

Као румене латице засипају ме гласови. Певају девојке. Певају лепо.

То личи на поздрав од старих пријатеља, на спомен онога што проживих у љубави и заносу.

Оне певају, у сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.

Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не диже и у ком се нико не огледа.

М.Ђ.

( Текст је изворно преузет са портала Наука кроз приче)

Повезани чланци

Back to top button