Коло српских сестара Призрен у Нишу припрема се за Васкрс: Где смо ми- ту су наши обичаји

Наше мајке развијале су јуфке у црквеном дворишту преко лета. Прво би нека отишла да пита Владику Павла и он је давао благослов. Жене су износиле софре,  и развлачиле танке, танке коре, чак по метар и по у пречнику.

Коло српских сестара као једна од најстаријих организација функционише у многим градовима Србије, Црне Горе, Репиблике Српске и у многим градовима у дијаспори.  Овој племенитој организацији комунисти су забранили рад после Другог светског рата са образложењем да је буржоаска творевина и сва имовина Кола конфискована је. Тек 1990. године почиње рад обновљених Кола српских сестара у многим градовима. Обновљено је и у царском граду Призрену. Иначе, за жену која је вредна, педантна, дотерана, способна и посебних манира у сваком смислу речи, у другим деловима Космета, важило је поређење и фраза „Права је Призренка“. Дакле, увек су оне биле посебне, колико су друге Косовке биле исте. Кад оне уштиркају- шустикла дуби, кад направе слатко, оно се цакли, кад се дотерају – заблистају.

Коло српских сестара Призрена након избеглиштва 1999. године још једном је доживело васкрсење – један огранак у Нишу, други у Београду.  Госпође из Призрена у Нишу, и ако са статусом интерно расељених лица, окупиле су се најпре да обележе славу Кола, Свету Петку. Са благословом оца Милутина Тимотијевића, тадашњега ректора Призренске богословије Ћирило и Методије, такође избеглој у Нишу, принесен је славски колач  и скромна трпеза. Тадашња председница, Фанија Радивојевић, сећала се да је уз благослов, отац Милутин дао и први прилог за рад Кола српских сестара. Почасна чланица била је и његова супруга, госпођа Роксанда, Роса- историчар уметности и кустос града Призрена. Сећала се покојна Фанија (1935), и да је њена тетка била чланица Кола у Скопљу, можда и прва председница. Имала је и фотографију са њиховог скупа. Фана је, као дете, слушајући приче о Колу, мислила да жене негде заједно играју коло. Било је то у међуратном периоду.

И наравно, врата Призренске Богословије од првог дана отворена су за чланице Кола на један посебан, својски начин. То траје и до данашњих дана, када је ректор отац Дејан Крстић, такође Призренац.

Призренске „крошње“

Године пролазе, а жене из Призрена овде се увек окупљају за своју славу свету Петку, а за Материце и Врбицу деле бомбоне деци после литургије у сарадњи са Колом српских сестара – Ниш.

Међутим, већ више годиПна у назад, оне традиционално негују један свој аутентичан обичај. У петој недељи васкршњег поста, око Благовести, окупе се и праве „крошње“. Помислићете да су то неке корпе, али нису. Призренске крошње су сасвим посебне свеће које оне изливају тако као једну дугачку дебљу нит, а затим је уплићу на сасвим посебан начин. Ову непрегледну свећу оне у цркви држе упаљену на Велики Четвртак када се читају одломци из Јеванђеља о Исусовом страдању. И касније при молитви у дому или у цркви може да се упали ова свећа. Она је од чистог воска, не капље и гори лагано. Одмотавате је полако и држите свежањ у руци. У почетку парохијани у нишким црквама нису знали за ову свећу, али сада је већ препознатљива и тражена.

Садашња председница, млада и енергична жена, Маријана Тоскић Мујчић, не препушта ништа случају. На време је набавила чист восак, велике шерпе, одговарајући конац, а акција је добровољна. Обично млађе развлаче дугу нит свеће, старије преплићу и настају мирисне крошње. Рад започињу молитвом коју изговори Василиса, Маријанина кћи. Целу технику, онако како је учила од својих, преноси, надзире и показује Зорица Тоскић, Маријанина мајка.

Од прошле године, почеле су да заједно шарају јаја воском онако како се то радило у њиховом завичају. Из Велике Хоче стигле су „шараљке“ преко Јелене, попадије. Она зналачки шара и показује технику и шаре. Зорица је поново ту одговорна- да припреми шараљку, да парче воска стави на врх ове необичне писаљке, или покаже сличицу са шаром за „мустру“ али и већ исцртана јаја.

Ове године, шарање јаја замишљено је као радионица. Тако су се, поред чланица призренског Кола, ту нашле и чланице нишког Кола српских сестара и чланице удружења расељених „Срећна породица“. Део јаја хумане жене оставиле су домаћем Колу и оне ће офарбана јаја поделити углавном деци.

Радост дружења уз песму и агапе трпезу, било је заиста обиље љубави. Златко Шемић, такође Призренац, био је прозван да почне. Просто дружење Призренаца не може да буде заокружено, ако се не запева „Ај у Призрену, зелена јабука…“

Присећале су се Призренке својих мајки и бака, свога града и свега лепог у њему. Тако је Зорица, рођена Дудић, која је живела у кући одмах иза цркве свети Ђорђе, у центру Призрена причала: “Играли смо се  стално у црквеном дворишту. Наше авлије су биле мале, улице узане, и било нам је дозвољено да одрастамо у уређеној порти. Тако бисмо ми кад видимо Владику Павла да иде у цркву, трчали да му пољубимо руку. Кад изађе из цркве, ми опет трчимо да му пољубимо руку. За Васкрс, уводио нас је у свој парохијски дом и поклањао нам „златне“ крстиће.

Наше мајке развијале су јуфке у црквеном дворишту преко лета. Прво би нека отишла да пита Владику Павла и он је давао благослов. Жене су износиле софре,  и развлачиле танке, танке коре, чак по метар и по у пречнику. Ставиле би их на беле чаршаве који су по трави били прострти преко ћилима. Било је топло, па су се коре брзо сушиле и саме пуцале. Када би владика прошао, пожелео би срећан рада и застао да похвали вредне домаћице. Ми деца трчкарали смо около, некако радосни што су наше мајке заједно у послу.“

Тако су сигурно биле радосне Дуња, Василиса и Лена док су шарале јаја и слушале приче својих мајки. Међу ове тете умешао се и талентовани дечак Урош кога су довеле баке. Још једна сасвим мала девојчица, стрпљиво је чекала маму. Овај дан свакако ће остати као лепа припрема у сусрет Васкрсу. А обичаји ће, трајати док је нас и наших нараштаја. Потврдила је то и мала Василиса, јер је једном приликом казала својој баки: „Волела бих бако, да се вратим у Призрен, да и ја будем срећна као што си ти била.“

Радмила Тодић Вулићевић