Kolo srpskih sestara Prizren u Nišu priprema se za Vaskrs: Gde smo mi- tu su naši običaji
Naše majke razvijale su jufke u crkvenom dvorištu preko leta. Prvo bi neka otišla da pita Vladiku Pavla i on je davao blagoslov. Žene su iznosile sofre, i razvlačile tanke, tanke kore, čak po metar i po u prečniku.
Kolo srpskih sestara kao jedna od najstarijih organizacija funkcioniše u mnogim gradovima Srbije, Crne Gore, Repiblike Srpske i u mnogim gradovima u dijaspori. Ovoj plemenitoj organizaciji komunisti su zabranili rad posle Drugog svetskog rata sa obrazloženjem da je buržoaska tvorevina i sva imovina Kola konfiskovana je. Tek 1990. godine počinje rad obnovljenih Kola srpskih sestara u mnogim gradovima. Obnovljeno je i u carskom gradu Prizrenu. Inače, za ženu koja je vredna, pedantna, doterana, sposobna i posebnih manira u svakom smislu reči, u drugim delovima Kosmeta, važilo je poređenje i fraza „Prava je Prizrenka“. Dakle, uvek su one bile posebne, koliko su druge Kosovke bile iste. Kad one uštirkaju- šustikla dubi, kad naprave slatko, ono se cakli, kad se doteraju – zablistaju.
Kolo srpskih sestara Prizrena nakon izbeglištva 1999. godine još jednom je doživelo vaskrsenje – jedan ogranak u Nišu, drugi u Beogradu. Gospođe iz Prizrena u Nišu, i ako sa statusom interno raseljenih lica, okupile su se najpre da obeleže slavu Kola, Svetu Petku. Sa blagoslovom oca Milutina Timotijevića, tadašnjega rektora Prizrenske bogoslovije Ćirilo i Metodije, takođe izbegloj u Nišu, prinesen je slavski kolač i skromna trpeza. Tadašnja predsednica, Fanija Radivojević, sećala se da je uz blagoslov, otac Milutin dao i prvi prilog za rad Kola srpskih sestara. Počasna članica bila je i njegova supruga, gospođa Roksanda, Rosa- istoričar umetnosti i kustos grada Prizrena. Sećala se pokojna Fanija (1935), i da je njena tetka bila članica Kola u Skoplju, možda i prva predsednica. Imala je i fotografiju sa njihovog skupa. Fana je, kao dete, slušajući priče o Kolu, mislila da žene negde zajedno igraju kolo. Bilo je to u međuratnom periodu.
I naravno, vrata Prizrenske Bogoslovije od prvog dana otvorena su za članice Kola na jedan poseban, svojski način. To traje i do današnjih dana, kada je rektor otac Dejan Krstić, takođe Prizrenac.
Prizrenske „krošnje“
Godine prolaze, a žene iz Prizrena ovde se uvek okupljaju za svoju slavu svetu Petku, a za Materice i Vrbicu dele bombone deci posle liturgije u saradnji sa Kolom srpskih sestara – Niš.
Međutim, već više godiPna u nazad, one tradicionalno neguju jedan svoj autentičan običaj. U petoj nedelji vaskršnjeg posta, oko Blagovesti, okupe se i prave „krošnje“. Pomislićete da su to neke korpe, ali nisu. Prizrenske krošnje su sasvim posebne sveće koje one izlivaju tako kao jednu dugačku deblju nit, a zatim je upliću na sasvim poseban način. Ovu nepreglednu sveću one u crkvi drže upaljenu na Veliki Četvrtak kada se čitaju odlomci iz Jevanđelja o Isusovom stradanju. I kasnije pri molitvi u domu ili u crkvi može da se upali ova sveća. Ona je od čistog voska, ne kaplje i gori lagano. Odmotavate je polako i držite svežanj u ruci. U početku parohijani u niškim crkvama nisu znali za ovu sveću, ali sada je već prepoznatljiva i tražena.
Sadašnja predsednica, mlada i energična žena, Marijana Toskić Mujčić, ne prepušta ništa slučaju. Na vreme je nabavila čist vosak, velike šerpe, odgovarajući konac, a akcija je dobrovoljna. Obično mlađe razvlače dugu nit sveće, starije prepliću i nastaju mirisne krošnje. Rad započinju molitvom koju izgovori Vasilisa, Marijanina kći. Celu tehniku, onako kako je učila od svojih, prenosi, nadzire i pokazuje Zorica Toskić, Marijanina majka.
Od prošle godine, počele su da zajedno šaraju jaja voskom onako kako se to radilo u njihovom zavičaju. Iz Velike Hoče stigle su „šaraljke“ preko Jelene, popadije. Ona znalački šara i pokazuje tehniku i šare. Zorica je ponovo tu odgovorna- da pripremi šaraljku, da parče voska stavi na vrh ove neobične pisaljke, ili pokaže sličicu sa šarom za „mustru“ ali i već iscrtana jaja.
Ove godine, šaranje jaja zamišljeno je kao radionica. Tako su se, pored članica prizrenskog Kola, tu našle i članice niškog Kola srpskih sestara i članice udruženja raseljenih „Srećna porodica“. Deo jaja humane žene ostavile su domaćem Kolu i one će ofarbana jaja podeliti uglavnom deci.
Radost druženja uz pesmu i agape trpezu, bilo je zaista obilje ljubavi. Zlatko Šemić, takođe Prizrenac, bio je prozvan da počne. Prosto druženje Prizrenaca ne može da bude zaokruženo, ako se ne zapeva „Aj u Prizrenu, zelena jabuka…“
Prisećale su se Prizrenke svojih majki i baka, svoga grada i svega lepog u njemu. Tako je Zorica, rođena Dudić, koja je živela u kući odmah iza crkve sveti Đorđe, u centru Prizrena pričala: “Igrali smo se stalno u crkvenom dvorištu. Naše avlije su bile male, ulice uzane, i bilo nam je dozvoljeno da odrastamo u uređenoj porti. Tako bismo mi kad vidimo Vladiku Pavla da ide u crkvu, trčali da mu poljubimo ruku. Kad izađe iz crkve, mi opet trčimo da mu poljubimo ruku. Za Vaskrs, uvodio nas je u svoj parohijski dom i poklanjao nam „zlatne“ krstiće.
Naše majke razvijale su jufke u crkvenom dvorištu preko leta. Prvo bi neka otišla da pita Vladiku Pavla i on je davao blagoslov. Žene su iznosile sofre, i razvlačile tanke, tanke kore, čak po metar i po u prečniku. Stavile bi ih na bele čaršave koji su po travi bili prostrti preko ćilima. Bilo je toplo, pa su se kore brzo sušile i same pucale. Kada bi vladika prošao, poželeo bi srećan rada i zastao da pohvali vredne domaćice. Mi deca trčkarali smo okolo, nekako radosni što su naše majke zajedno u poslu.“
Tako su sigurno bile radosne Dunja, Vasilisa i Lena dok su šarale jaja i slušale priče svojih majki. Među ove tete umešao se i talentovani dečak Uroš koga su dovele bake. Još jedna sasvim mala devojčica, strpljivo je čekala mamu. Ovaj dan svakako će ostati kao lepa priprema u susret Vaskrsu. A običaji će, trajati dok je nas i naših naraštaja. Potvrdila je to i mala Vasilisa, jer je jednom prilikom kazala svojoj baki: „Volela bih bako, da se vratim u Prizren, da i ja budem srećna kao što si ti bila.“
Radmila Todić Vulićević
