Косовска битка, 15. јун 1389. године

Косовска битка, чувени опеван и никад заборављен догађај, одиграла се на Косову Пољу у уторак 15. јуна 1389. године (по јулијанском календару).

• 

Косово Поље је котлина која се пружа од Качаничке клисуре на југу до Ибарске клисуре (Косовске Митровице) на северу. Док је у том правцу дуга 84 км, њена ширина је неједнака; у најширем делу равница има 20 км, a са планинским ободом je широка и до 30 км. Унаоколо је оивичена планинама: Шар планином и скопском Црном Гором на југу, Жеговцем и Голаком на истоку, Копаоником на северу и Чичавицом, Голешом и Црнољевском планином на западу. Површина поља је благо нагнута у правцу тока реке Ситнице. Претпоставља се да се Косовска битка водила северно од линије Приштина – село Крушевац, закључно са реком Лаб.  Овај простор је тактички погодан за судар великих војски.

Кнез Лазар је на Косову пољу довео своју војску, затим војску свога зета Вука Бранковића, војску свог савезника босанског краља Твртка I Котроманића коју је предводио његов војвода Влатко Вуковић и војску мачванског банa Николе Горјанског, иначе најмлађег кнежевог зета. Уз кнеза Лазара су били и његови сестрићи Стефан и Лазар Мусић, као вође мањег одреда телохранитеља.

Султан Мурат I је по казивању Уруџа бин Адила турског историчара из XV века (око 1450. године) на Косову довео румелијске и малоазијске трупе којима су командовали његови синови Бајазит (румелијске) a Јакуб Челеби (малоазијске), затим великог везира Аскер Али – пашу, Авренез бега, Јигит пашу бега, Јахши – пашу беглербега Румелије, Ејине – бега, Саруџа – пашу команданта пешадије, Инеџик и Тивуџа Балабанија, Курд – агу комадантa азапа, Малкоч Хамид и Мустафа Челебија командантe стрелаца, Шахин – бега, Иса – бега. Од Срба је у косовској бици на турској страни као њихов вазал учествовао Константин Дејановић, у народним песмама познат као „бег Константин“, није искључено да се против својих сународника борио и јунак српских епских песама, легендарни Краљевић Марко са братом Андријашем.

Према проценама историчара, војска коју су кнез Лазар и његови савезници довели на Косову бројала је 15 – 20. 000 војника. Кнез Лазар je имао 10 – 12. 000 људи, Вук Бранковић 3 – 5. 000 људи, а војвода Влатко Вуковић 2 – 3. 000 војника. Од укупног броја војника на помоћне трупе, комору, послугу одлазило је 5. 000 људи. Тако да је укупан број војника који је ратовао са Турцима био 10 – 15. 000 војника.

Турскa војска је била бројнија од српске. По Уруџу бин Адилу она је била сачињена од анадолских и румелијских војника. Из Анадолије је дошло 10. 000 пешака (јаја), а из Румелије 10. 000 азапа, 20. 000 акинџија (брзи лаки коњаници) Том броју треба додати око 4.000 јаничара, 2. 450 коњаника, 6. 000 спахија и одред вазалске војске од 3. 000 људи. То значи да је Муратова војска бројала 55. 450 војника, односно да је битку тукло око 25 – 30. 000 бораца.

Кнез Лазар је, као главнокомандујући српске војске, своју војску и војску својих савезника распоредио на следећи начин: на десном крилу је поставио Вука Бранковића, на левом Влатка Вуковића, док је он сам остао у центру. Према устаљеној средњовековној тактици коњицу је поставио у првом борбеном реду, а пешадију у другом. Коњица је требало да одлучујућим ударом пробије турске редове, за њом би ишла пешадија која би убијала или заробљавала непријатеља.

По Уруџу бин Адилу, султан Мурат је своју војску распоредио на следећи начин: Бајазита је са румелијским трупама поставио на десном крилу према Влатку Вуковићу, Јакуб Челебију са малоазијским трупама на левом крилу према Вуку Бранковићу, а сам је остао у средини према кнезу Лазару. У првом борбеном реду је поставио пешадију (азапе, јаничаре и јаје), а на сваком крилу по 1.000 стрелаца. Испред првог борбеног реда је ископао канале, у које су били побијена копља, која су требали да заштите пешадију од налета српске коњице. Иза војске је била распоређена комора и помоћно особље. Тактика Мурата је била да најпре пешадијом, заклоњену иза препрека, заустави српску коњицу, а да онда у одсудном тренутку својом коњицом пређе у противнапад и тако порази Србе.

Битку су према казивањима Мехмед муле Нешрија турског историчара из XV века започели Срби нападом стрелаца. Потом су у напад прешли турски стрелци са задатком да прореде хришћанске борбене редове и нанесу штету српској коњици. Турци су за ову сврху употребили и део коњице, како би изазвали непријатеља да крене у напад. Требало је Србе навући на турску пешадију заклоњену иза препрека, ту је десетковати, и тако створити повољне услове за удар коњицом. Дакле, то истурање делова коњице било је ратна варка.

Након ових уводних чарки уследио је силовит напад српске коњице дуж читаве линије фронта. Срби су имали више успеха на почетку борбе. Они додуше нису успели да пробију турске редове у средини, где је био Мурат и на десном крилу, где је био султанов син Бајазид, јер је турска пешадија заклоњена иза препрека зауставила српску коњицу. Али је зато српско десно крило којим је командовао Вук Бранковић, потпуно разбило турско лево крило, којим је командовао султанов син Јакуб Челебија и продрло у турску комору, уништавајући њен заштитни одред и доводећи их у пометњу.

Живописну слику почетка боја на Косову налазимо у делу патријарха Данила III „Слову о кнезу Лазару“ насталом између 1492. и 1493. године који каже: „Била је толика звека и јека да се тресло и место на којем се бој био, а толика се крв пролила да се коњима траг познавао кроз проливену крв и безброј је мртваца било… људи су запомагали, коњи су рзали, оружје је звечало, стреле су летеле заклањајући сунце… земља је хучала, ваздух је грмео… оружја су светлела и земљу обасјавала…“.

Мехмед Мула Нешри каже: „Такве битке свет није запамтио … обе војске заметну такву борбу какве од постанка света није било… измешаше се једно са другим два мора. Сабље су севале као небеске блиставе муње, од копаља ни ветар није могао да дува, а од коњских ногу ни бујица да је, не би се могла пробити. А стреле су са неба на земљу падале као град… а од халакања и соколења звериње је у гори душу испуштало …“. У борби су обе стране наносиле једна другој велике губитке. Посебна пометња настала је у турски редовима када је султан Мурат био убијен.

О погибији султана Мурата постоји више различитих сведочења. Тако Твртко I пише Трогиранима, према сведочењу свога војводе Влатка Вуковића, који је учествовао у бици. Ово писмо наводи Видовдан као дан битке, а саму погибију султана Мурата као јуначко дело дванаесторице заверних ратника који „пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут и до Муратовог шатора допрше. Срећнији од осталих био је онај који успе да вођу толике силе умори заривши му мач у грло и скут“.

Међутим, Tвртков извештај се разликује од оног што је забележио Константин Филозоф, писац житија деспота Стефана Лазаревића: „Међу војницима, који су се борили, беше неко веома благородан (Милош), кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, одјаха у турски табор. Турци су га одмах извели пред Мурата, а овај га је у погодном тренутку убио скривеним ножем.

Поред српских извора у осветљавању убиства султана Мурата врло су важни и византијски (грчки) извори. Тако византијски историчар из друге половине XV века Лаоник Халкокондил у својој хроници о убиству султана Мурата каже да је то дело српског јунака Милоша (Милоин) који је на превару дошао до турског султана и „када се (он) нашао у близини телохранитеља цара који је стајао спреман за бој, окренуо је копље против њега и нападајући га учинио најдивније дело које нам је познато, и убио цара Мурата; а он сам погинуо је величанственом смрћу“. А Јован Дука византијски историчар из осамдесетих година XV века, у својој хроници каже да је то дело неког младића из редова Срба:

 „Неки младић из редова Срба, племић, храбар и лукав као нико међу тамошњим – како се испоставило – напустио је редове хришћана и дојурио, као да је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назвао именом њиховог владара и рекао: „Желим да га видим и кажем како из ове битке да изађе као победник.” После тога су га одвели до владара, а Мурат даде знак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе (цару) кратким мачем смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли у комаде.”

Турски извори различито говоре о томе како је убијен султан Мурат. Тако Mехмед мула Нешри наводи да је Мурат убијен када је битка завршена, да се један Србин сакривао међу лешевима и добивши повољну прилику убио султана. А Ашик – паша Заде турски историчар из прве половине XV века и Уруџ бин Адил говоре да је убијен за време битке.

Што се наше епске поезије тиче она ни у једној јуначкој песми, не одступа од овог сценарија: Милош Обилић се користи лукавством, окреће копље наопако и долази до Муратовог шатора, представљајући се као пребег који има нешто да му саопшти у погодном тренутку га је убио скривеним ножем.

У неким варијантама, уз Милоша Обилића затичемо и његове верне побратиме Милана Топлицу и Ивана Косанчића који га у тој акцији прате.

Кад су прешли камени мост на Ситници:

Кад у турску војску загазише,

Бојна копља стрму окренуше,

Мисле Турци Срби ће се предат

Пред њима се раступљују Турци,

Све међу се они говораху:

Благо нама, данас до вијека,

Предаше се три српске војводе

Којих смо се најгоре бојали.

Када је извршио свој јуначки подвиг, Милош Обилић је и сам изгубио живот у турском шатору.

У паници која је настала након погибије султана Мурата најбоље се снашао његов старији син Бајазит. Он је прво мислио на престо, а онда на бој са Србима. Да му престо не би био споран Бајазит је прво убио брата Јакуба, а онда је деловао брзо и одлучно на сам ток битке због чега је добио надимак Јилдирим („Муња“); увео је у бој коњицу и кренуо у противнапад. Најпре се устремио на десно крило српске војске где се налазио Вук Бранковић које је успео да одбаци од турског центра, а затим се сручио на српски центар и лево крило где су се налазили кнез Лазар и Влатко Вуковић.

У том жестоком удару Турака, српско лево крило није издржало повукло се са бојишта и вратило назад у Босну.

О повлачењу Влатка Вуковића са бојишта италијански преводилац Дукине хронике каже: „Влатко Влађевић (Вуковић), пошто је првим налетом одбацио Турке, враћао се да према војничком правилу нападне други пут кад се бојиштем разнео глас да је Деспотов (тј. Лазарев) војвода Драгослав Пробишић окренуо оружје против хришћана; чувши то Влатко одмах окрете леђа и побеже са бојишта и врати се у Босну са својим одредом; овај глас убацише – каже извор – или Турци, људи врло мудри, да би уплашили нашу (хришћанску) војску или је тако хтела судбина ненаклоњена сиротим хришћанима због њихових грехова. Лазар остављен од својих војвода, без боја би жив ухваћен са својом властелом“.

Када су се Босанци повукли, српски центар се нашао у борби против турског десног крила и центра, био је, дакле, обухваћен са истока, на свом левом крилу. Бројно слабији и тактички у тежем положају, српски центар је морао подлећи. Главна борба се водила око данашњег села Мазгита и Газиместана. У том жестоком сукобу, кнезу Лазару је најпре убијен коњ, а потом му је убијен и други коњ, он сам је рањен и заробљен приликом покушаја повлачења и oдоведен пред новог султана Бајазита.

Што се Вука Бранковића тиче, он је, када је српски центар био поражен дошао у безизлазни положај, па се повукао преко Ситнице у Дреницу, своју ужу постојбину, без већих губутака. Народно предање је међутим, неправедно осудило Вука Бранковића да је на Косову издао кнеза Лазара. Он је, поуздано се зна, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а на Косову се храбро борио са својом војском, све док је то имало смисла.

О заробљавању кнеза Лазара постоји више сведочења, Мавро Орбини у свом делу  Краљевство Словена (IL REGNO DE GLI SLAVI), штампаном у Пезару почетком XVIII века, каже: да се Лазар, да би се спасао, дао и сам у бекство, али је заједно са коњем упао у рупу, где је тешко рањен, односно скоро убијен затим и ухваћен. У једном другом извору, Троношком летопису из 1791. године, пише да је кнез у бекству с коњем упао у ров, који су сељаци ископали за хватање вукова, одакле су га Турци заједно са мноштвом властеле заробили и одвели пред новог султана Бајазита.

Турски историчари Ашик паша Заде и Мехмед мула Нешри описују да је Бајазит, када су му довели кнеза Лазара, овом показао мртве свога оца и брата на носилима, и главу Милоша Обилића, захтевајући пред својим људима освету за Милошево дело.

Наша легенде каже да је кнез Лазар узвратио Бајазиту речима: „Да сам раније знао за подвиг мога витеза и да је то знала цела српска војска, учинили би да и ти (Бајазит) лежиш трећи на носилима“.

Бајазит је затим наредио да се кнез Лазар погуби.

Говорећи о последњим часовима Лазаревог живота, италијански преводилац Дукине хронике говори и о својеврсном Лазаревом опредељивању за царство небеско. Наиме, он наводи речи које је Лазар изговорио видевши Мурата на издисају, а те речи је овај историчар записао по казивању Турака који су присуствовали чину Лазаревог погубљења.

Последње Лазареве речи су упућене  Богу: „Пошто је Твоја воља да и сваке наде ја и моје царство лишени будемо, прими у царство своје небеско душу моју и душе мојих врлих ратника и витеза. Драге ти воље нудим душе наше, пошто видим да твој непријатељ, мој непријатељ, пре мене умире од честите и јуначке руке мог најузвишенијег витеза који му је живот скратио, а и свој живот добровољно принео на олтар домовине“.

Јован Дука, на крају своје хронике, говорећи о последњим тренуцима Лазаревог живота бележи како је један султанов емир упитао Лазара да ли је спреман, нашта му је српски цар одговорио: „За овај светли и узвишени тренутак страдања за Хришћанство спремао сам се цели живот, а колико видим, ваш цар није“.

Затим је кнез Лазар мирно клекао и три пута се прекрстио, нашта је Бајазит љутито махнуо руком. Проломило се језиво думбеисање ратних кошева и таламбаса у предвечерје. Бајазит је по други пут махну руком, нашта се врлом српском цару иза леђа нечујно прикрадо један високи и крупан Азијат, подижући високо сабљу. На трећи Бајазитов знак руком, баш када нагло утихну паклено думбеисање кошева и таламбаса, Азијат пуном снагом спусти сабљу, нашта се дична глава српског кнеза Лазара одвоји од тела и паде на бело платно што је придржавао један заробљени српски ратник, који је после тога одмах посечен.

Више извора сведочи да су уз Лазара погубљени и бројни српски властелини. Тако патријарх Данило III, у поменутом делу „Слово о Кнезу Лазару“ изреком каже: „кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих поубијано беше, то јест Срба и непријатеља, по Косову пољу лежаше“. Други култни списи о кнезу Лазару помињу да је изгинуло „мноштво благородних ратника“ или „безбројно мноштво“. Турци такође „мноштво благородних и благоверних хришћана похваташе и погубише“. И каснији писци истичу велике жртве. Мартин Сегон, свештеник из Новог Брда, забележио је крајем 14 века: „Битка је била кобна и крвава и за једну и за другу страну“. Мавро Орбини истиче: „У овој бици пале су многе личности из Рашке и Босне, а само малобројни вратили су се у своју земљу.

О броју погинулих током косовске битке немогуће је, међутим, изнети неке одређеније цифре, али се може претпоставити да су српски губици били већи, по општем правилу које једва да зна за изузетке – да је данак пораженог крвавији. Епска песма то лепо илуструје: „Од Турака нешто и остало, а од Срба и што је остало сва рањено и искрвављено“.

Након Косовске битке Бајазит је морао да напусти Косово и да се врати у Једрене не би ли тамо учврстио власт јер је било много оних који нису одобравали то што је он ликвидирао Јакуба.

Вести о боју на Косову брзо су продрле далеко изван Србије. Занимљиво је да су први утисци били да су Турци ка Косову претрпели пораз. Погибија турског султана Мурата одјекнула је у хришћанском свету као велика српска победа – у њу су сви били уверени и због Бајазитовог наглог повлачења у Једрена.

Најстарију за сада познату вест забележио је само дванаест дана након битке у свом дневнику руски ходочаснк Игњатије, који се у то време затекао на турској територији у граду Астварији на Црном Мору:

„У недељу (…27. јуна) приспесмо у град Астравију. Митрополит се задржа ту да би сазнао вести о Мурату. Мурат је био отишао у рат против Лазара, српског кнеза; а кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици“. Турци су како изгледа били веома пометени након боја, јер исти аутор даље бележи како су одмах напустили Астравију „застрашени овим немирима, пошто смо се налазили у држави Турској“.

Међутим, и друге познате вести, настале као непосредан одјек самог догађаја, не говоре о турској победи. Када је крајем јула у Венецији одлучено да се пошаље посланик новом султану, још нису знали ко је то – Јакуб или Бајазит. Зато је посланик добио два писма, с тим да преда само оно које је намењено оном Муратовом сину кога затекне на трону те да му изјави „да смо пре одласка ових Галија из млетака дочули, али не јасно, о рату који је био између велеможнога господара Мурата, оца његова, и кнеза Лазара, о коме су се разне ствари говориле којима се ипак веровати не може; али смо ипак дочули за смрт реченог господина Мурата због које много жалимо“. Кад се узме у обзир да се млетачка влада ограничава само на изјаву саучешћа поводом смрти султана, онда је прилично вероватно се оно што се шест недеља након боја на Косову у Млецима говорило није било нарочито повољно по Турке.

Најчуднији су, међутим, извештаји које је слао босански краљ Твртко, и у то време када је морао тачно да зна шта се збило на Косову. У писму упућеном Трогиру јавља да је поразио турску војску, са незнатним губицима на својој страни, да је м​ало њих изнело живе главе. Занимљиво је да Твртко не помиње ни свог савезника кнеза Лазара ни чињеницу да се његов војвода Влатко Вуковић повукао из битке. У истом смислу писао је и Фиренци, која му је одговорила одушевљеном честитком, напомињући да је за његов успех „већ давно“ сазнала „како из донесених гласова тако сам из писма многих људи“. Но, и мимо Тврткових извештаја на Западу, се раширила вест о великој хришћанској победи. Тако је савремени познавалац истока Филип Мезијер, довршавајући у Паризу једно своје дело (пре октобра 1389. Године) записао не крају: „А да би божјом милошћу био спутан мач реченог Амората (Мурата), ове исте године он је потпуно поражен у пределима Албаније; и он и његов син пали су у боју, као и најхрабрији из његове војске“.

Нешто каснији извори говоре да је бој на Косову остао нерешен. По једном запису о кнезу Лазару, писаном убрзо након његове смрти (свакако пре 1402. године), крвави судар је престао пошто су обе стране изнемогле. Иста тврдња понавља се како у једној дубровачкој тако и у једној италијанској хроници.

Ипак, на Косову је изгинула цела једна генерација, сви ратници на које је владар могао да рачуна. Тактички гледано, можда су Срби и добили битку, међутим, временом се показало да је то ипак била победа економски и бројно снажнијег противника, а слом српске стране која је све ставила на коцку да би само закратко зауставила, односно успорила напредовање, освајача. А последице битке на Косову, како ближе тако и даље, биле су поразне за Србе и Србију. Земљом су харали Турци. У таквој ситуацији, Лазарева удовица и наследница Милица, била је приморана да прихвати вазални однос према Турцима, и да своју најмађу најмлађу ћерку Оливеру, која тада једва да је имала четрнаест или петнаест година уда за султана Бајазита, историјског убицу кнеза Лазара.

Сматра се да је Оливера, као Бајазитова миљеница, много допринела очувању Србије за још неколико деценија. Предање каже да она није хтела да се уда за султана све док јој овај није обећао да ће саградити цркву поред џамије: ​​она да се моли у Цркви а он у џамији.