Kosovska bitka, 15. jun 1389. godine

Kosovska bitka, čuveni opevan i nikad zaboravljen događaj, odigrala se na Kosovu Polju u utorak 15. juna 1389. godine (po julijanskom kalendaru).

• 

Kosovo Polje je kotlina koja se pruža od Kačaničke klisure na jugu do Ibarske klisure (Kosovske Mitrovice) na severu. Dok je u tom pravcu duga 84 km, njena širina je nejednaka; u najširem delu ravnica ima 20 km, a sa planinskim obodom je široka i do 30 km. Unaokolo je oivičena planinama: Šar planinom i skopskom Crnom Gorom na jugu, Žegovcem i Golakom na istoku, Kopaonikom na severu i Čičavicom, Golešom i Crnoljevskom planinom na zapadu. Površina polja je blago nagnuta u pravcu toka reke Sitnice. Pretpostavlja se da se Kosovska bitka vodila severno od linije Priština – selo Kruševac, zaključno sa rekom Lab.  Ovaj prostor je taktički pogodan za sudar velikih vojski.

Knez Lazar je na Kosovu polju doveo svoju vojsku, zatim vojsku svoga zeta Vuka Brankovića, vojsku svog saveznika bosanskog kralja Tvrtka I Kotromanića koju je predvodio njegov vojvoda Vlatko Vuković i vojsku mačvanskog bana Nikole Gorjanskog, inače najmlađeg kneževog zeta. Uz kneza Lazara su bili i njegovi sestrići Stefan i Lazar Musić, kao vođe manjeg odreda telohranitelja.

Sultan Murat I je po kazivanju Urudža bin Adila turskog istoričara iz XV veka (oko 1450. godine) na Kosovu doveo rumelijske i maloazijske trupe kojima su komandovali njegovi sinovi Bajazit (rumelijske) a Jakub Čelebi (maloazijske), zatim velikog vezira Asker Ali – pašu, Avrenez bega, Jigit pašu bega, Jahši – pašu beglerbega Rumelije, Ejine – bega, Sarudža – pašu komandanta pešadije, Inedžik i Tivudža Balabanija, Kurd – agu komadanta azapa, Malkoč Hamid i Mustafa Čelebija komandante strelaca, Šahin – bega, Isa – bega. Od Srba je u kosovskoj bici na turskoj strani kao njihov vazal učestvovao Konstantin Dejanović, u narodnim pesmama poznat kao „beg Konstantin“, nije isključeno da se protiv svojih sunarodnika borio i junak srpskih epskih pesama, legendarni Kraljević Marko sa bratom Andrijašem.

Prema procenama istoričara, vojska koju su knez Lazar i njegovi saveznici doveli na Kosovu brojala je 15 – 20. 000 vojnika. Knez Lazar je imao 10 – 12. 000 ljudi, Vuk Branković 3 – 5. 000 ljudi, a vojvoda Vlatko Vuković 2 – 3. 000 vojnika. Od ukupnog broja vojnika na pomoćne trupe, komoru, poslugu odlazilo je 5. 000 ljudi. Tako da je ukupan broj vojnika koji je ratovao sa Turcima bio 10 – 15. 000 vojnika.

Turska vojska je bila brojnija od srpske. Po Urudžu bin Adilu ona je bila sačinjena od anadolskih i rumelijskih vojnika. Iz Anadolije je došlo 10. 000 pešaka (jaja), a iz Rumelije 10. 000 azapa, 20. 000 akindžija (brzi laki konjanici) Tom broju treba dodati oko 4.000 janičara, 2. 450 konjanika, 6. 000 spahija i odred vazalske vojske od 3. 000 ljudi. To znači da je Muratova vojska brojala 55. 450 vojnika, odnosno da je bitku tuklo oko 25 – 30. 000 boraca.

Knez Lazar je, kao glavnokomandujući srpske vojske, svoju vojsku i vojsku svojih saveznika rasporedio na sledeći način: na desnom krilu je postavio Vuka Brankovića, na levom Vlatka Vukovića, dok je on sam ostao u centru. Prema ustaljenoj srednjovekovnoj taktici konjicu je postavio u prvom borbenom redu, a pešadiju u drugom. Konjica je trebalo da odlučujućim udarom probije turske redove, za njom bi išla pešadija koja bi ubijala ili zarobljavala neprijatelja.

Po Urudžu bin Adilu, sultan Murat je svoju vojsku rasporedio na sledeći način: Bajazita je sa rumelijskim trupama postavio na desnom krilu prema Vlatku Vukoviću, Jakub Čelebiju sa maloazijskim trupama na levom krilu prema Vuku Brankoviću, a sam je ostao u sredini prema knezu Lazaru. U prvom borbenom redu je postavio pešadiju (azape, janičare i jaje), a na svakom krilu po 1.000 strelaca. Ispred prvog borbenog reda je iskopao kanale, u koje su bili pobijena koplja, koja su trebali da zaštite pešadiju od naleta srpske konjice. Iza vojske je bila raspoređena komora i pomoćno osoblje. Taktika Murata je bila da najpre pešadijom, zaklonjenu iza prepreka, zaustavi srpsku konjicu, a da onda u odsudnom trenutku svojom konjicom pređe u protivnapad i tako porazi Srbe.

Bitku su prema kazivanjima Mehmed mule Nešrija turskog istoričara iz XV veka započeli Srbi napadom strelaca. Potom su u napad prešli turski strelci sa zadatkom da prorede hrišćanske borbene redove i nanesu štetu srpskoj konjici. Turci su za ovu svrhu upotrebili i deo konjice, kako bi izazvali neprijatelja da krene u napad. Trebalo je Srbe navući na tursku pešadiju zaklonjenu iza prepreka, tu je desetkovati, i tako stvoriti povoljne uslove za udar konjicom. Dakle, to isturanje delova konjice bilo je ratna varka.

Nakon ovih uvodnih čarki usledio je silovit napad srpske konjice duž čitave linije fronta. Srbi su imali više uspeha na početku borbe. Oni doduše nisu uspeli da probiju turske redove u sredini, gde je bio Murat i na desnom krilu, gde je bio sultanov sin Bajazid, jer je turska pešadija zaklonjena iza prepreka zaustavila srpsku konjicu. Ali je zato srpsko desno krilo kojim je komandovao Vuk Branković, potpuno razbilo tursko levo krilo, kojim je komandovao sultanov sin Jakub Čelebija i prodrlo u tursku komoru, uništavajući njen zaštitni odred i dovodeći ih u pometnju.

Živopisnu sliku početka boja na Kosovu nalazimo u delu patrijarha Danila III „Slovu o knezu Lazaru“ nastalom između 1492. i 1493. godine koji kaže: „Bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto na kojem se boj bio, a tolika se krv prolila da se konjima trag poznavao kroz prolivenu krv i bezbroj je mrtvaca bilo… ljudi su zapomagali, konji su rzali, oružje je zvečalo, strele su letele zaklanjajući sunce… zemlja je hučala, vazduh je grmeo… oružja su svetlela i zemlju obasjavala…“.

Mehmed Mula Nešri kaže: „Takve bitke svet nije zapamtio … obe vojske zametnu takvu borbu kakve od postanka sveta nije bilo… izmešaše se jedno sa drugim dva mora. Sablje su sevale kao nebeske blistave munje, od kopalja ni vetar nije mogao da duva, a od konjskih nogu ni bujica da je, ne bi se mogla probiti. A strele su sa neba na zemlju padale kao grad… a od halakanja i sokolenja zverinje je u gori dušu ispuštalo …“. U borbi su obe strane nanosile jedna drugoj velike gubitke. Posebna pometnja nastala je u turski redovima kada je sultan Murat bio ubijen.

O pogibiji sultana Murata postoji više različitih svedočenja. Tako Tvrtko I piše Trogiranima, prema svedočenju svoga vojvode Vlatka Vukovića, koji je učestvovao u bici. Ovo pismo navodi Vidovdan kao dan bitke, a samu pogibiju sultana Murata kao junačko delo dvanaestorice zavernih ratnika koji „probivši neprijateljske čete i kamile naokolo vezane, mačem otvoriše sebi put i do Muratovog šatora doprše. Srećniji od ostalih bio je onaj koji uspe da vođu tolike sile umori zarivši mu mač u grlo i skut“.

Međutim, Tvrtkov izveštaj se razlikuje od onog što je zabeležio Konstantin Filozof, pisac žitija despota Stefana Lazarevića: „Među vojnicima, koji su se borili, beše neko veoma blagorodan (Miloš), koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna. A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, odjaha u turski tabor. Turci su ga odmah izveli pred Murata, a ovaj ga je u pogodnom trenutku ubio skrivenim nožem.

Pored srpskih izvora u osvetljavanju ubistva sultana Murata vrlo su važni i vizantijski (grčki) izvori. Tako vizantijski istoričar iz druge polovine XV veka Laonik Halkokondil u svojoj hronici o ubistvu sultana Murata kaže da je to delo srpskog junaka Miloša (Miloin) koji je na prevaru došao do turskog sultana i „kada se (on) našao u blizini telohranitelja cara koji je stajao spreman za boj, okrenuo je koplje protiv njega i napadajući ga učinio najdivnije delo koje nam je poznato, i ubio cara Murata; a on sam poginuo je veličanstvenom smrću“. A Jovan Duka vizantijski istoričar iz osamdesetih godina XV veka, u svojoj hronici kaže da je to delo nekog mladića iz redova Srba:

 „Neki mladić iz redova Srba, plemić, hrabar i lukav kao niko među tamošnjim – kako se ispostavilo – napustio je redove hrišćana i dojurio, kao da je prebegao, usred turskih trupa. Turci su ga uhvatili, ali on je nazvao imenom njihovog vladara i rekao: „Želim da ga vidim i kažem kako iz ove bitke da izađe kao pobednik.” Posle toga su ga odveli do vladara, a Murat dade znak rukom da mu pristupi; mladić mu priđe i nanese (caru) kratkim mačem smrtonosnu ranu, posle čega su ga Muratovi stražari isekli u komade.”

Turski izvori različito govore o tome kako je ubijen sultan Murat. Tako Mehmed mula Nešri navodi da je Murat ubijen kada je bitka završena, da se jedan Srbin sakrivao među leševima i dobivši povoljnu priliku ubio sultana. A Ašik – paša Zade turski istoričar iz prve polovine XV veka i Urudž bin Adil govore da je ubijen za vreme bitke.

Što se naše epske poezije tiče ona ni u jednoj junačkoj pesmi, ne odstupa od ovog scenarija: Miloš Obilić se koristi lukavstvom, okreće koplje naopako i dolazi do Muratovog šatora, predstavljajući se kao prebeg koji ima nešto da mu saopšti u pogodnom trenutku ga je ubio skrivenim nožem.

U nekim varijantama, uz Miloša Obilića zatičemo i njegove verne pobratime Milana Toplicu i Ivana Kosančića koji ga u toj akciji prate.

Kad su prešli kameni most na Sitnici:

Kad u tursku vojsku zagaziše,

Bojna koplja strmu okrenuše,

Misle Turci Srbi će se predat

Pred njima se rastupljuju Turci,

Sve među se oni govorahu:

Blago nama, danas do vijeka,

Predaše se tri srpske vojvode

Kojih smo se najgore bojali.

Kada je izvršio svoj junački podvig, Miloš Obilić je i sam izgubio život u turskom šatoru.

U panici koja je nastala nakon pogibije sultana Murata najbolje se snašao njegov stariji sin Bajazit. On je prvo mislio na presto, a onda na boj sa Srbima. Da mu presto ne bi bio sporan Bajazit je prvo ubio brata Jakuba, a onda je delovao brzo i odlučno na sam tok bitke zbog čega je dobio nadimak Jildirim („Munja“); uveo je u boj konjicu i krenuo u protivnapad. Najpre se ustremio na desno krilo srpske vojske gde se nalazio Vuk Branković koje je uspeo da odbaci od turskog centra, a zatim se sručio na srpski centar i levo krilo gde su se nalazili knez Lazar i Vlatko Vuković.

U tom žestokom udaru Turaka, srpsko levo krilo nije izdržalo povuklo se sa bojišta i vratilo nazad u Bosnu.

O povlačenju Vlatka Vukovića sa bojišta italijanski prevodilac Dukine hronike kaže: „Vlatko Vlađević (Vuković), pošto je prvim naletom odbacio Turke, vraćao se da prema vojničkom pravilu napadne drugi put kad se bojištem razneo glas da je Despotov (tj. Lazarev) vojvoda Dragoslav Probišić okrenuo oružje protiv hrišćana; čuvši to Vlatko odmah okrete leđa i pobeže sa bojišta i vrati se u Bosnu sa svojim odredom; ovaj glas ubaciše – kaže izvor – ili Turci, ljudi vrlo mudri, da bi uplašili našu (hrišćansku) vojsku ili je tako htela sudbina nenaklonjena sirotim hrišćanima zbog njihovih grehova. Lazar ostavljen od svojih vojvoda, bez boja bi živ uhvaćen sa svojom vlastelom“.

Kada su se Bosanci povukli, srpski centar se našao u borbi protiv turskog desnog krila i centra, bio je, dakle, obuhvaćen sa istoka, na svom levom krilu. Brojno slabiji i taktički u težem položaju, srpski centar je morao podleći. Glavna borba se vodila oko današnjeg sela Mazgita i Gazimestana. U tom žestokom sukobu, knezu Lazaru je najpre ubijen konj, a potom mu je ubijen i drugi konj, on sam je ranjen i zarobljen prilikom pokušaja povlačenja i odoveden pred novog sultana Bajazita.

Što se Vuka Brankovića tiče, on je, kada je srpski centar bio poražen došao u bezizlazni položaj, pa se povukao preko Sitnice u Drenicu, svoju užu postojbinu, bez većih gubutaka. Narodno predanje je međutim, nepravedno osudilo Vuka Brankovića da je na Kosovu izdao kneza Lazara. On je, pouzdano se zna, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a na Kosovu se hrabro borio sa svojom vojskom, sve dok je to imalo smisla.

O zarobljavanju kneza Lazara postoji više svedočenja, Mavro Orbini u svom delu  Kraljevstvo Slovena (IL REGNO DE GLI SLAVI), štampanom u Pezaru početkom XVIII veka, kaže: da se Lazar, da bi se spasao, dao i sam u bekstvo, ali je zajedno sa konjem upao u rupu, gde je teško ranjen, odnosno skoro ubijen zatim i uhvaćen. U jednom drugom izvoru, Tronoškom letopisu iz 1791. godine, piše da je knez u bekstvu s konjem upao u rov, koji su seljaci iskopali za hvatanje vukova, odakle su ga Turci zajedno sa mnoštvom vlastele zarobili i odveli pred novog sultana Bajazita.

Turski istoričari Ašik paša Zade i Mehmed mula Nešri opisuju da je Bajazit, kada su mu doveli kneza Lazara, ovom pokazao mrtve svoga oca i brata na nosilima, i glavu Miloša Obilića, zahtevajući pred svojim ljudima osvetu za Miloševo delo.

Naša legende kaže da je knez Lazar uzvratio Bajazitu rečima: „Da sam ranije znao za podvig moga viteza i da je to znala cela srpska vojska, učinili bi da i ti (Bajazit) ležiš treći na nosilima“.

Bajazit je zatim naredio da se knez Lazar pogubi.

Govoreći o poslednjim časovima Lazarevog života, italijanski prevodilac Dukine hronike govori i o svojevrsnom Lazarevom opredeljivanju za carstvo nebesko. Naime, on navodi reči koje je Lazar izgovorio videvši Murata na izdisaju, a te reči je ovaj istoričar zapisao po kazivanju Turaka koji su prisustvovali činu Lazarevog pogubljenja.

Poslednje Lazareve reči su upućene  Bogu: „Pošto je Tvoja volja da i svake nade ja i moje carstvo lišeni budemo, primi u carstvo svoje nebesko dušu moju i duše mojih vrlih ratnika i viteza. Drage ti volje nudim duše naše, pošto vidim da tvoj neprijatelj, moj neprijatelj, pre mene umire od čestite i junačke ruke mog najuzvišenijeg viteza koji mu je život skratio, a i svoj život dobrovoljno prineo na oltar domovine“.

Jovan Duka, na kraju svoje hronike, govoreći o poslednjim trenucima Lazarevog života beleži kako je jedan sultanov emir upitao Lazara da li je spreman, našta mu je srpski car odgovorio: „Za ovaj svetli i uzvišeni trenutak stradanja za Hrišćanstvo spremao sam se celi život, a koliko vidim, vaš car nije“.

Zatim je knez Lazar mirno klekao i tri puta se prekrstio, našta je Bajazit ljutito mahnuo rukom. Prolomilo se jezivo dumbeisanje ratnih koševa i talambasa u predvečerje. Bajazit je po drugi put mahnu rukom, našta se vrlom srpskom caru iza leđa nečujno prikrado jedan visoki i krupan Azijat, podižući visoko sablju. Na treći Bajazitov znak rukom, baš kada naglo utihnu pakleno dumbeisanje koševa i talambasa, Azijat punom snagom spusti sablju, našta se dična glava srpskog kneza Lazara odvoji od tela i pade na belo platno što je pridržavao jedan zarobljeni srpski ratnik, koji je posle toga odmah posečen.

Više izvora svedoči da su uz Lazara pogubljeni i brojni srpski vlastelini. Tako patrijarh Danilo III, u pomenutom delu „Slovo o Knezu Lazaru“ izrekom kaže: „kad obe strane iznemogoše i bitka prestade, i bezbrojno mnoštvo obejih poubijano beše, to jest Srba i neprijatelja, po Kosovu polju ležaše“. Drugi kultni spisi o knezu Lazaru pominju da je izginulo „mnoštvo blagorodnih ratnika“ ili „bezbrojno mnoštvo“. Turci takođe „mnoštvo blagorodnih i blagovernih hrišćana pohvataše i pogubiše“. I kasniji pisci ističu velike žrtve. Martin Segon, sveštenik iz Novog Brda, zabeležio je krajem 14 veka: „Bitka je bila kobna i krvava i za jednu i za drugu stranu“. Mavro Orbini ističe: „U ovoj bici pale su mnoge ličnosti iz Raške i Bosne, a samo malobrojni vratili su se u svoju zemlju.

O broju poginulih tokom kosovske bitke nemoguće je, međutim, izneti neke određenije cifre, ali se može pretpostaviti da su srpski gubici bili veći, po opštem pravilu koje jedva da zna za izuzetke – da je danak poraženog krvaviji. Epska pesma to lepo ilustruje: „Od Turaka nešto i ostalo, a od Srba i što je ostalo sva ranjeno i iskrvavljeno“.

Nakon Kosovske bitke Bajazit je morao da napusti Kosovo i da se vrati u Jedrene ne bi li tamo učvrstio vlast jer je bilo mnogo onih koji nisu odobravali to što je on likvidirao Jakuba.

Vesti o boju na Kosovu brzo su prodrle daleko izvan Srbije. Zanimljivo je da su prvi utisci bili da su Turci ka Kosovu pretrpeli poraz. Pogibija turskog sultana Murata odjeknula je u hrišćanskom svetu kao velika srpska pobeda – u nju su svi bili uvereni i zbog Bajazitovog naglog povlačenja u Jedrena.

Najstariju za sada poznatu vest zabeležio je samo dvanaest dana nakon bitke u svom dnevniku ruski hodočasnk Ignjatije, koji se u to vreme zatekao na turskoj teritoriji u gradu Astvariji na Crnom Moru:

„U nedelju (…27. juna) prispesmo u grad Astraviju. Mitropolit se zadrža tu da bi saznao vesti o Muratu. Murat je bio otišao u rat protiv Lazara, srpskog kneza; a kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici“. Turci su kako izgleda bili veoma pometeni nakon boja, jer isti autor dalje beleži kako su odmah napustili Astraviju „zastrašeni ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi Turskoj“.

Međutim, i druge poznate vesti, nastale kao neposredan odjek samog događaja, ne govore o turskoj pobedi. Kada je krajem jula u Veneciji odlučeno da se pošalje poslanik novom sultanu, još nisu znali ko je to – Jakub ili Bajazit. Zato je poslanik dobio dva pisma, s tim da preda samo ono koje je namenjeno onom Muratovom sinu koga zatekne na tronu te da mu izjavi „da smo pre odlaska ovih Galija iz mletaka dočuli, ali ne jasno, o ratu koji je bio između velemožnoga gospodara Murata, oca njegova, i kneza Lazara, o kome su se razne stvari govorile kojima se ipak verovati ne može; ali smo ipak dočuli za smrt rečenog gospodina Murata zbog koje mnogo žalimo“. Kad se uzme u obzir da se mletačka vlada ograničava samo na izjavu saučešća povodom smrti sultana, onda je prilično verovatno se ono što se šest nedelja nakon boja na Kosovu u Mlecima govorilo nije bilo naročito povoljno po Turke.

Najčudniji su, međutim, izveštaji koje je slao bosanski kralj Tvrtko, i u to vreme kada je morao tačno da zna šta se zbilo na Kosovu. U pismu upućenom Trogiru javlja da je porazio tursku vojsku, sa neznatnim gubicima na svojoj strani, da je m​alo njih iznelo žive glave. Zanimljivo je da Tvrtko ne pominje ni svog saveznika kneza Lazara ni činjenicu da se njegov vojvoda Vlatko Vuković povukao iz bitke. U istom smislu pisao je i Firenci, koja mu je odgovorila oduševljenom čestitkom, napominjući da je za njegov uspeh „već davno“ saznala „kako iz donesenih glasova tako sam iz pisma mnogih ljudi“. No, i mimo Tvrtkovih izveštaja na Zapadu, se raširila vest o velikoj hrišćanskoj pobedi. Tako je savremeni poznavalac istoka Filip Mezijer, dovršavajući u Parizu jedno svoje delo (pre oktobra 1389. Godine) zapisao ne kraju: „A da bi božjom milošću bio sputan mač rečenog Amorata (Murata), ove iste godine on je potpuno poražen u predelima Albanije; i on i njegov sin pali su u boju, kao i najhrabriji iz njegove vojske“.

Nešto kasniji izvori govore da je boj na Kosovu ostao nerešen. Po jednom zapisu o knezu Lazaru, pisanom ubrzo nakon njegove smrti (svakako pre 1402. godine), krvavi sudar je prestao pošto su obe strane iznemogle. Ista tvrdnja ponavlja se kako u jednoj dubrovačkoj tako i u jednoj italijanskoj hronici.

Ipak, na Kosovu je izginula cela jedna generacija, svi ratnici na koje je vladar mogao da računa. Taktički gledano, možda su Srbi i dobili bitku, međutim, vremenom se pokazalo da je to ipak bila pobeda ekonomski i brojno snažnijeg protivnika, a slom srpske strane koja je sve stavila na kocku da bi samo zakratko zaustavila, odnosno usporila napredovanje, osvajača. A posledice bitke na Kosovu, kako bliže tako i dalje, bile su porazne za Srbe i Srbiju. Zemljom su harali Turci. U takvoj situaciji, Lazareva udovica i naslednica Milica, bila je primorana da prihvati vazalni odnos prema Turcima, i da svoju najmađu najmlađu ćerku Oliveru, koja tada jedva da je imala četrnaest ili petnaest godina uda za sultana Bajazita, istorijskog ubicu kneza Lazara.

Smatra se da je Olivera, kao Bajazitova miljenica, mnogo doprinela očuvanju Srbije za još nekoliko decenija. Predanje kaže da ona nije htela da se uda za sultana sve dok joj ovaj nije obećao da će sagraditi crkvu pored džamije: ​​ona da se moli u Crkvi a on u džamiji.