Златомисли

Козаци и Крајишници: од тихог Дона до српске Саве

Догађаји у Донбасу 2014. и наредних година показали су заједничку историјску близост географски веома удаљених, али социолошки и културно веома блиских Донских Козака и Срба.

Српски ратници придружили су се браниоцима Доњецке и Луганске Народне Републике, које се налазе на историјским земљама Области Донске војске. Који је разлог такве близости? Одговор лежи у дубоким историјским коренима. Срби и Козаци су увек били граничари, становници територија на пресеку цивилизација, конфесија и култура. У српском језику постоји реч крајина — погранично подручје у којем људи живе са оружјем и увек су спремни за рат. Козаци, „Христови ратници“, одувек су припадали народу који штити и шири бескрајне границе Руског царства. Они су настали у окружењу православне Русије и муслиманског Османског царства: њеног вазала Кримског каната, а још раније Златне Хорде. Било је сличности и у политици Беча и Санкт Петербурга у односу на њихове пограничне крајеве. У 16. веку Аустријско царство створило је Војну крајину (границу), где је населило Србе који су побегли од Турака. Они су постали граничари, а њихова насеља настала су по принципу козачких насеља.

То су чиниле и руске власти, насељавајући Козаке дуж својих граница, стварајући нове козачке трупе. Прво у одбрамбене сврхе, а тако су настали Белгородски, Рјазањски, Северски Козаци, а затим и на поново освојеним територијама — Кубањски, Семиреченски, Забајкалски, Сибирски Козаци и други. Савременици различитих епоха су могли да примете сличности људи који живе у таквим условима. Петар Толстој, посланик Петра Првог у Далмацији, 11. јуна 1698. године записао је: „А ти Срби живе у близини турских градова и села. Ти Срби су војници, у свему личе на Донске Козаке, сви говоре словенски језик“. Нешто касније наследници руског цара искористиће ову „сличност“. Руска царица Јелисавета Петровна трудила се да у свему буде попут свог оца и давала је Србима посебну улогу у пограничним крајевима. По њеном наређењу на мапи су се појавиле Нова Сербија и Славјаносербија. Појавиле су се нове територије у циљу супротстављања турским вазалима – Кримским Татарима. Срби су заузели територију између река Дњепар и Сињуха, трговали су са Пољском, Молдавијом и Кримским канатом, а такође ратовали на фронтовима Седмогодишњег рата. 

Упркос чињеници да експеримент није успео, територија је задржала своје историјско име и постала део Новорусије, која се граничи са луганском територијом Области Донске војске. Истовремено, део српског становништва придружио се Козацима, а по иронији судбине, поразом Запорошке Сече руководио је етнички Србин Пjотр Текели, односно Петар Поповић Текелија.   Духовну близост Срба и Козака забележио је и историчар Николај Иванович Костомаров. Он је увидео дубоко унутрашње јединство „мисли“ Запорошких Козака и српских епских песама. Уједињавали су их хероји, ратови, религија. „Судбина ових народа садржала је превише тога сличног, а српски јунак и даље је сличан Малоруском Козаку“, писао је научник. Међу Србима је био веома популаран превод Гогољевог „Тараса Буљбе“, који јако подсећа на лик Марка Краљевића. 
Знатан број Козака добровољаца ишао да помогне Србима у војним сукобима 19. века. Ишли су и млади и стари, многи ратници награђени орденом Светог Ђорђа. Активни контакти између Срба и Козака примећени су и у 20. веку. Пуно је Козака емигрирало у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Срдачно их је дочекао краљ Александар I Карађорђевич. На крштењу сина и наследника Петра 1925. године присуствовали су кубањски атаман В.Г. Науменко, донски атаман А.П. Богајевски, теречки атаман Г.А. Вдовенко. Србија је дуго била нова домовина за козачке емигранте. У Србији је наступао Кубански хор, излазили су часописи и новине, ту је био штаб, канцеларија и штампарија Козака. Тек 1945. године већи део њих се преселио у Западну Европу.  Године Другог светског рата су донекле поквариле слику о Козацима због колаборациониста на Балкану. Али Козаци у редовима Црвене армије су чували успомене на браћу Србе: „Срби су исто што и руски народ. То је сигурно! Сретао сам се са Србима током овог рата (Великог отаџбинског рата)“, говорио је ветаран рата Козак А.И. Новоселицки. 


Догађаји деведесетих, када су добровољци Козаци ишли да помажу браћи Србима, допринели су обнављању блиских односа, а и Срби су узвратили истом мером након догађаја у Украјини последње деценије.  Представници различитих козачких организација Русије редовно посећују Србију, пажљиво чувајући заједничко сећање и историју, подижу споменике и спомен-плоче, брину се о гробовима козачке емиграције. 2013. године у Србији су створене и козачке организације. Атаман у Тополи Стеван Вранић објаснио је сврху њиховог појављивања на следећи начин: „Духовна, културна и економска сарадња, оживљавање патриотизма и витештва — све оно што краси Козаке, који су вековима били упориште православља, вере и културе. Козаци су, пре свега, заштитници државе и Отаџбине, цркве и власти“. Тако је настала Балканска козачка војска на челу са Виктором Заплатином, која организује своје манифестације у сарадњи са Россотрудничеством.  Највећа козачка организација Русије „Савез Козака Ратника Русије и Иностранства“ има своја одељења на територији Србије. Велику улогу у томе одиграли су Забајкалски Козаци који су веома активни и у Канади и Аустралији. 2018. године основан је Свесрпски козачки савез“ на челу са Драганом Станојевићем. У Србији, међутим, постоје и друга козачка удружења. 

Стога је немогуће рећи да се козачка и српска култура не укрштају. Њихова блискост је вековне природе, не само због заједничке историје и вере, већ и због социо-културне милитаризоване компоненте. Даље јачање односа изгледа сасвим природно и козачке организације у Србији ће наставити да се развијају. Није случајно командант Четничког покрета у Србији Братислав Живковић говорио да су Козаци спремни да заштите Србе на Косову. 

 Антон Бредихин,

доктор историјских наука,

 главни уредник часописа „Архонт“


Извор
Балканист.рс
Тагови
Прикажи још

Повезани чланци

Back to top button
Close
Close