Ljubivoje Ršumović iz Baćevca za Riznicu: Slavuji su koautori pesama koje ovde nastaju

Veliki čovek i veliko dete u duši, Ljubivoje Ršumović, teži da mališane uči da budu hrabrija, radoznalija, kreativnija, odlučnija i pre svega bolji ljudi . Uz negovu poeziju mnoge generacije mlađih i starijih čitalalaca naučile su važne životne lekcije.

Detinjstvo je proveo u selu Ljubišu na Zlatiboru koje nije imalo put, struju i telefon ali je bilo, kako kaže , puno slobode, što je odredilo njegovo odrastanje.

Selo je bilo i ostalo u njegovoj duši sve do danas. Gradski užurbani život ne odgovara Ršumoviću. Svoju oazu mira pronašao je nedaleko od Beograda, u selu Baćevac,  gde pored pisanja uživa i u domaćinskim poslovima poput kosidbe.

Okružen tišinom i pesmom slavuja, pesnik piše za “ljude u deci i decu u ljudima“.

Ja imam jednu pesmu koja počinje: „Dokolica je moja kalorična hrana a samoća je moje praznično odelo“. Ja volim ovako da se osamim na slobodnoj teritoriji pored ove skulpture koja nosi divno ime „Rađanje planete“. Ovde često sedim ispod ovog bora, slušam slavuje koji okolo crvkuću i naravno pokušavam da napišem , jer slavuji ne govore, ne cvrkuću, oni pevaju. Pesnici, šta pesnici rade? Moraju da pokušaju da zabeleže o čemu to slavuji pevaju. I često mi se dogodi da pogodim tačno reči koje oni cvrkutom kao onomatopejom izgovaraju, otpevavaju. Sutradan,  isti ti slavuji počnu takođe da cvrkuću. Ja gledam, uzmem ono što sam juče zapisao i vidim da oni nešto drugo pevaju. Ne pevaju onu istu pesmu. Tako mi sarađujemo. Slavuji su koautori mojih pesama koje ovde nastaju.

 Au, što je škola zgodna, Braću ne donose rode, Deca mogu da polete, Domovina se brani lepotom, Deca su ukras sveta, Išli smo u Afriku, Lako je prutu, Miš je dobio grip, samo su neke od pesama uz koje su odrasle generacije dece.

Šest decenija stvaralačkog rada, više od sto objavljenih knjiga, oko 600 televizijskih emisija, na desetine pozorišnih scenarija i više desetina velikih i najvećih književnih nagrada su lična karta ovog velikog pisca.

Ljubivoje Ršumović je i autor nekoliko školskih udžbenika, bio je predsednik Kulturno prosvetne zajednice Srbije, jedan od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.

Dobitnik je dve zapažene međunarodne nagrade – „Pulja“ u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, i nagradu Uneskoa za „Bukvar dečjih prava“, na svetskom konkursu za knjigu koja promoviše mir i toleranciju. Autor je jedne od najpopularnijih serija za decu „Fazoni i fore“. Jedan je od retkih naših pisaca, poput Duška Radovića, koga vole da čitaju svi, i odrasli i deca.

Lepa reč, napisana lepim rukopisom, za Ljubivoja Ršumovića je više od pismenosti.

Lepo pisanje, to nije samo pismenost, a jeste i pismenost, to stvara u mladim ljudima jedan estetski prag. To je jedna misao o lepoti, kao prvo. Kao drugo, to stvara zadovoljstvo u čoveku da je stvorio nešto lepo svojom rukom. Na kraju krajeva, i lepe misli kad se lepim rukopisom kažu dobijaju dvostruko na važnosti od svračjih nogu. Naravno, moj glas ne znači ništa, ali ja bih molio, gotovo preklinjao Ministarstvo prosvete da uvede ponovo lepo pisnje u osnovne škole, da nam deca budu pismenija. Neću da kažem pismena jer oni pismeni mogu da budu, znaju da čitaju i da se potpišu, ali biće pismenija, biće obrazovanija estetski  i biće zadovoljnija, naravno, kad nauče lepo da pišu.

Nekada su deca slobodno vreme provodila u aktivnoj igri i sportskim aktivnostima na livadi, u parku i školskom dvorištu, dok danas najčešće sede u kući i igraju video igrice na računaru i mobilnom telefonu. Kompjuterske igre su danas deci osnovni vid dečijih igara.

Mobilni telefoni nas prave blesavim jer oni se i zovu pemetni telefoni i oni su često i pametniji od mladih ljudi. Zašto to dozvoljavate, da jedna spravica, makar koliko korisna, da bude pametnija od vas. Budite vi pametniji od mobilnog telefona. Koristite ga samo onda kad vam je neophodno. Nemojte ga non-stop držati na ušima, na očima jer to naravno više šteti, nego što koristi. Nađite drugu vrstu razonode. Ne zato što sam ja napisao sto knjiga, pa sad treba da čitate samo moje knjige. Toliko ima lepih i dobrih knjiga na svetu, mnogo lepših i boljih od mobilnih telefona, od tableta i od sve te drangulije i bižuterije elektronske. Knjiga je duhovna hrana, najkaloričnija na svetu, zato, nemojte da mi držite dijetu, čitajte.

Čovek je bogat onoliko, koliko ima prijatelja. A Ršumović ih ima mnogo. Među njegovim prijateljima su i pesnici sa Kosova i Metohije, Moša Odalović i Ratko Popović kome je posvetio pesmu „Gračanica u žicama“. Na pesničkim susretima 2017.godine, koji se tradicionalno održavaju u čast mladog, tragično postradalog kosovskog pesnika, Ršumoviću je dodeljena nagrada „Lazar Vučković“. Tom prilikom je rekao da mu je pored njegovih zavičaja: Zlatibor, srpski jezik i ćirilica, Goraždevac kao zlatna tačka na sumornoj mapi Kosova i Metohije, postao četvrti zavičaj.

Kad treba neku poruku da pošaljem  onda ja pokušavam sebe da stavim u ulogu onoga ko sluša tu poruku. Dakle, ja sada pokušavam da se stavim u ulogu jednog roditelja, tamo u onoj najmanjoj  enklavi u Goraždevcu. Već osećam strah , osećam neverovatnu potrebu da sačuvam svoju decu. Ako imam tri sina ili ako imam dva sina i jednu ćerku, da ih sačuvam makar ja stradao, da im obezbedim minimum nekih potreba, ali da ih učim da kose, da ih učim da otkuju kosu, da ih učim da upotrebe motiku, ašov, lopatu. Da nešto naprave svojim rukama jer to nam na neki način odvlači pažnju, to me oslobađa straha od neke neizvesnosti. Kad nešto stvoriš tvojim rukama, ti si napravio sebi jedan deo spomenika.

Omiljeni pesnik, učestvuje u ovogodišnjem dečijem TV serijalu „Hajde da se igramo“ gde će najmlađoj publici pokazati igre koje je igrao kao dete.

Onako, kako kako samo on ume, Ljubivoje Ršumović šalje pozdrave srpskom narodu na Kosovu i Metohiji.

U dvorištu rodne kuće u Ljubišu, krajem leta biće organizovana, po drugi put, Akademija „Saradnici sunca“ desetodnevni kamp namenjen mladim talentovanim pesnicima. Pre svega treba se vratiti lepom pisanju, poručuje Ršum. Malo je onih pesika koji se mogu pohvaliti da su omiljeni generacijama dece, roditelja i roditeljima dečijih roditelja, i svi oni naizust znaju bar nekoliko Ršumovi pesama.

Sonja Ristić