Мак

…Упркос свом радосном црвенилу, макови су ми кадикад изгледали превучени нечим погребним, па је тако, нарочито пред сумрак, читав предео изгледао тужно ожалошћен гримизом.

Касније сам из књига пуно тога научио о маку. Из Афион-Карахисара у Малој Азији донеше Турци семе опојног мака у македонски и косовски вилајет 1835. године. Око Вардара и његових притока Црне, Брегалнице и Пчиње, налик на нежних вена сплет, прокрварише поља маком.

У плодно тло Кочана засади га неки Абдул Хешан Халил, барјактар. Топли ветрови са Егејског мора њихали су сухе, беложуте макове главице Овчег поља и Тиквеша, тих најсушнијих предела у Европи, све до Демир-капије.

Из запараних, још незрелих чаура опојног мака, цурио је згуснути, млечни сок мркоцрвене боје налик на смолу, звани опијум, раван најбољем малоазијском опијуму из Геве и свих официјелних европских и ваневропских фармакопеја. Меки, овални хлепчићи увијени у маково лишће, отпуштали су заводљиве, наркотичне мирисе.

Још су стари народи знали за опијатска, хипнагогичка својства мака (Papaver somniferum). Макова глава је била атрибут бога сна и његова сина Морфеја, бога снивања.

Хомер у „Илијади“ говори о маку као средству да се заборави туга.

У Српском речнику, Вук бележи речи, које волим и које често употребљавам у мојим песмама: мàк, мàковиште, маковњача. Позната је пословица: „Тјера мак на конац“.

У нашем народу чест је израз: мањи од маковог зрна. У једној нашој народној песми народни певач говори о „Срцу које се суши као маково зрнце“.

У Војводини је некада давно постојао обичај да се деца успављују маком. Млада која не жели да има деце, треба да шаку мака завије у крпу и баци је у бунар, говорећи: „Кад овај мак поникао, онда ја родила“. Кад се отели крава, посипа се мак око штале „да вештице не однесу млеко док мак не покупе“ – бележи Веселин Чајкановић. Кога појуре вештице, он у бежању треба да иза себе посипа мак.

Ох, мак, крвавоцрвени мак, страдање Христово. Снага сна и заборава, елеузинска гримизна свила. Пред издашно отвореним рогом маковог изобиља, сада ми остаје да заћутим као риба. Реч дајем Силвији Плат и њеним „Маковима у јулу“:

Пише: Драган Јованов Данилов

(преузет део из текста Мак)

Повезани чланци

Back to top button