Михаило Миловановић, сликар, вајар и књижевник који је страдао од комуниста

Српски сликар, вајар и писац Михаило Миловановић рођен је 24. Фебруара 1879. године. Један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића.

После каменорезачког заната од кога је одустао и годину дана проведених на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије лепих (ликовних) уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана.

Миловановић је дипломирао 1909. године на ликовној Академији у Минхену, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац. Почетак I светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији и са српском војском преживео њену голготу.

Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници (који су порушиле усташе у Другом светском рату), српским ратницима у Младеновцу (оскрнављен 1947. уклањањем грба Србије и двоглавог орла с крстом и круном изнад грба), споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу (1926 — 1929).

Изложбе његових слика у периоду имеђу два светска рата биле су прворазредан културни догађај, а хроничари су забележили да је изложба 1938. у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду била најпосећенија поставка у дотадашњој историји те куће.

Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.

Написао је роман Лендина воденица, штампан више од пола века после његове насилне смрти.

Носилац је Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена.

После смене 1939. године, Милан Стојадиновић је био прогнан у Рибашевину где је боравио у Миловановићевој вили. После априлског слома Миловановић се вратио у Ужице. Пошто је познавао немачког команданта Ужица пуковника Штокхаузена, са чијим је оцем студирао у Минхену, Миловановић је успео да ослободи неколико талаца. Због ове ће везе у време „Ужичке републике“ Миловановић бити ухапшен под оптужбом да је радио за Абвер и енглеску обавештајну службу. Комунисти су га стрељали у Ужицу 28. новембра 1941.  2007. године одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован уз образложење да „није био ни народни непријатељ, ни петоколонаш, те да је стрељан из разлога што није хтео да приступи комунистима и материјално их помаже, дакле из чисто идеолошких и политичких разлога.

Повезани чланци

Back to top button