Na slavi kod Joksimovića u Boscu

Petočlana porodica Joksimović iz Bosca kod Kosovske Kamenice živi od socijalnih primanja, s time bi se nakako i izišlo na kraj da nije bolesnog deteta i strica.

Na uzvišenju iznad Bosca, sela u opštini Kosovska Kamenica, nalazi se desetak novosagrađenih kuća koje je Vlada Republike Srbije 2001. izgradila za interno raseljene porodice.

Dvadesetak porodica, raseljenih iz sela Ferićaja, odakle su ih albanske komšije proterale 1999. godine, našlo je ovde svoje utočište. Među njima i petočlana porodica Bojana Joksimovića (38).

• 

Tog dana u njihovoj kuću slavila se krsna slava, rođenje Svetog Jovana Preteče ili Ivanjdan. Iako žive od socijale Joksimovići su se potrudili da na trpezi bude svega.

„Živimo teško, danas nam je slava, a ja i suprug smo se potrudili da se dobro pripremimo“, priča domaćica Aleksandra (32), koja nas nudi kafom i domaćin rakijom, jer, kaže, kroz osmeh, takav je red u domaćinskoj kući.

Suprug Bojan je bez stalnog zaposlenja, radi privatno i ni jedan posao ne odbija. Dečiji dodatak, socijalna pomoć i naknada za negu drugog lica bili bi možda dovoljni da nije drugih muka koje su pritisle ovu porodicu.

Dragan Joksimović, Bojanov brat, teško je bolestan, otežano se kreće i govori dok devetogodišnja Kristina, Bojanova i Aleksandrina ćerka boluje od epilepsije.

„Za njih dvoje mora da ima, prvenstveno za lekove, a posle za nas ako nešto pretekne“, priča Aleksandra.   

• 

Bojan nam govori da Kristinu redovno vodi na snimanja i kontrole u Nišu i da su lekari zadovoljni trenutnim zdravstvenim stanjem devojčice.

„Može da se desi da do puberteta nema više napade, tako se nadaju lekari, za sada stalno pije Eftil i Kepru, ta dva leka moramo uvek da imamo. Bez njih ne smemo da ostanemo imali ili nemali para“, priča Bojan.

Za to vreme Kristina ćuti, smeška se i trudi se da pomogne majci oko gostiju.

Ide u treći razred i dobar je đak, kaže da se uželela škole i da jedva čeka septembar da se vidi sa drugarima.

„Valjda ćemo od septembra da krenemo u pravu školu, do sada smo zbog korone nastavu pratili od kuće, ali ja sam se uželela moje drugarice iz klupe i ostalih drugova“, priča devojčica.

• 

Sve vreme Aleksandra krajičkom oka motri na ćerku, valjda po navici, bojažljivo je prati trudeći se da je ne izmakne iz vidokurga.

„Sve ove muke bih zaboravila samo kad bi mi dete ozdravilo. Za ovo muško ne brinem toliko, hvala Bogu, dobar je zdrav i živ, a ona mi je rana na srcu, neka ličan Bog i današnja slava pomognu da mi ozdravi“, kazuje brižna majka okreće se ka slavskoj ikoni i oseni znakom krsta.

„Amin Bože daj!“, izgovoriše gosti za stolom pa se i oni prekrstiše.

I. Miljković