Nikola Kusovac
Srpski istoričar umetnosti i kustos Narodnog muzeja u Beogradu, u kome je dugo godina bio i šef Odeljenja za istoriju umetnosti Nikola Kusovac rođen je u Beogradu 23. februara 1935.
Spada u najznačajnije srpske likovne kritičare, sa više od dve hiljade objavljenih radova, među kojima je i nekoliko desetina monografija o raznim srpskim slikarima. Tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata radio je na spasavanju srpskog kulturnog nasleđa i blaga i njegovom prebacivanju u Srbiju. Za vreme svog višedecenijskog rada održao je preko hiljadu predavanja i vodio na stotine humanitarnih akcija.
Jedan je od počasnih članova osnivača Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“, gde se ujedno nalazi i njegov legat, u kome je i stručni savetnik za zbirku umetničkih dela Udruženja.
Nikola je rođen u Beogradu, od oca Jakova, kraljevog oficira, i majke Radmile. Kršten je u Crkvi Svetog Nikole u Beogradu.
U godini pre početka Drugog svetskog rata, porodica je živela u Kraljevu, odakle je otac Jakov poslao Nikolu i njegovu majku na Cetinje, nadajući se da će tamo biti bezbednije nego u Srbiji. Godine rata i prve povratne godine proveo je na Cetinju, gde je maturirao školske 1953/54. godine.
Odmah po završetku srednje škole i povratku u Beograd, odlsužio je vojni rok, verujući da će nakon toga dobiti pasoš i otići kod oca, koji je, kao veliki protivnik komunizma, nakon rata odabrao Južnoafričku Republiku za život. Međutim, pasoš je dobio tek nakon što je januara 1961. diplomirao istoriju umetnosti kao student generacije Filozofsko-istorijskog fakulteta u Beogradu. Od februara 1962. do maja 1963. boravio je u Rimu i Johanezburgu. Odmah po povratku u Beograd zaposlio se kao kustos, prvo tek osnovane Prodajne galerije, a od novembra 1963. Narodnog muzeja u Beogradu.
Kao stručnjak za srpsko slikarstvo XVII i XIX veka stekao je zvanje muzejskog savetnika i bio dugogodišnji šef Odeljenja za istoriju umetnosti Narodnog muzeja. Pored stručnog i naučnog rada, u prvom redu vezanog za umetnost Srba posle Velike seobe 1690. godine, aktivno se bavio likovnom kritikom. O
bjavio je oko 2.000 radova među kojima i monografije o slikarima: Jovanu Popoviću, Đuri Jakšiću, Katarini Ivanović, Pavelu Đurkoviću, Đorđu Krstiću, Stevanu Todoroviću i Pavlu-Paji Jovanoviću, zatim Nedeljku Gvozdenoviću, Miodragu Vujačiću-Mirskom, Radovanu-Raši Trkulji, Milanu Marinkoviću-Ciletu, Aleksandru Lukoviću-Lukijanu, Ratku Šoću, Mileti Ćoroviću, Momi Kaporu, Slobodanu Sotirovu, Dušanu Gaveli itd., kao i mnoge eseje i naučne radove poput onih o stvaralaštvu Aleksandra Dobrića, Nikole Milojevića, Vladimira Žedrinskog, Ilje Rjepina, Ananija Verbinskog, Stojana Aralice, Marka Čelebonovića, Bete Vukanović, Ljubinke Jovanović, Miodraga Rogića, Milovana Vidaka itd. Autor je i koautor više od osamsto izložbi priređenih u Beogradu, širom Srbije, Jugoslavije i mnoge u inostranstvu. Vodio je na stotine uspelih humanitarnih akcija i održao oko hiljadu predavanja.
Dobitnik je mnogih nagrada, među kojima su najznačajnije Vukova nagrada, Izvanredni zlatni beočug za životnio delo, Zlatna značka KPZ, nagrada Večernjih novosti za podvig godine i razne plakete, povelje, diplome i zahvalnice.
Tokom ratova devedesetih, Kusovac je aktivno radio na spasavanju srpskog kulturnog blaga u ratom zahvaćenim područjima. Formirao je umetnička bratstva i otvarao galerije po obodima srpskih zemalja, gde bi prenosio vredna dela koja, po njegovim rečima, svedoče o trajanju jednog naroda.[4]
Tokom sporenja u javnosti o vrednosti i poreklu ruske ikone sa kraja 18. ili početka 19. veka koju je Milorad Dodik poklonio Sergeju Lavrovu tokom zvanične posete BiH (za koju je navedeno da je potencijalno ukradena), Kusovac se javno oglasio objašnjavajući da je ikona umetnički beznačajna i da je skromne tržišne vrednosti.
