Новинарка Македонског Радија Татјана Фоњга Чемерикић: Од Жабља преко Приштине, Косовске Митровице, Београда до Скопља  новинарство је било и остало део њеног темперамента

Ова необична и истрајна новинарка, говорила јео свом пореклу, традицији, погледима на живот и необичним презименима која носи.

„Да, питање о мојим необичним презименима је нешто што се не може заобићи. Имала сам прво једно, Фоњга, то је презиме мога оца који је пореклом из Војводине, тачније из Жабља. То је прилично велико село у Бачкој, у непосредној близини Новог Сада. Тамо и сада имам рођаке и волим да одем. А друго, које сам додала удајом, Чемерикић, потиче са Косова. Одатле је мој свекар чија породица је живела у Митровици, али су се махом раселили, од Скопља до Крагујевца, а највише их је у Нишу. Тако да сам од малена навикла да се спетљају када треба да изговоре моје презиме, или сада, презимена“, говори Татјана за Слово из Скопља.

Напомиње да је рођена у Скопљу, као дете официра ЈНА који је ту добио службу и оженио се њеном мајком Јеленом, родом из Врања.

„Он је, нажалост, рано настрадао у саобраћајној несрећи, а мама је решила да останемо у Скопљу, јер су јој ту били пријатељи, а и отац јој је живео близу, у Приштини, тада је то била једна држава. Тако да сам одрасла, завршила факултет и основала породицу у Скопљу, додаје Татјана.

Наша саговорница каже да јој новинарство није био први избор.

„Завршила сам Природно математички факултет, одсек за биохемију и уписала сам постдипломске из екологије у Београду. Али, у лоше време, како то зна да задеси нас овде на Балкану. Тада се распала држава у којој сам рођена, рат, инфлација и све ме је то омело у плановима. Почела сам да зарађујем преводећи са енглеског и онда се појавила шанса за посао на радију. Пријавила сам се и тако је почело. Новинарство ми је брзо ушло под кожу, што би се рекло. Та динамика, стална комуникација са људима, кретање и информисање на лицу места. Све то је јако пријало мом темпераменту и сада себе заиста не бих могла да замислим у канцеларији, или, у мом случају у лабораторији, по осам сати дневно. Без ове динамике више не бих могла, мислим да сам се баш пронашла у овим водама, без обзира на тешкоће које овај посао носи. Плата никада није адекватна труду, некада баш и нисте расположени да сатима чекате неку изјаву по сунцу или киши или вам, на пример, саговорник не дође на заказани разговор, а време вас гази. Стрес је посебан проблем у овом послу, поготово када су минути у питању, као што је то случај на радију.

Нашим читаоцима открива да данас уређује и води вести на Првом програму Македонског радија, најчешће централне, Вести у пола четири.

„Поред тога, покривам и догађаје у спољно-политичкој редакцији, највише евроинтеграције. Емисије и интервјуе радим с времена на време, све зависи од организације у редакцији, а све нас је мање, па гледамо да све покријемо како знамо и умемо.

Што се тиче микрофона и програма уживо, то сам заволела од самог почетка. Иако је стресно радити програм уживо, увек нешто стигне у задњи минут што ствара пометњу, добро завршен посао је увек сатисфакција, а на дуге стазе постанете и зависник од адреналина. Односно, научите колико тога може да промени 20 или 30 секунди и да имате поверење у себе да ћете се снаћи у свакој ситуацији. Исто је као и у животу“.

На питање о интелигенцији данас, одговара да је свакако има, али као да је мало заћутала пред глупошћу и дезинформацијама. То мора да се промени, јер права интелигенција је када човек размишља својом главом, препознаје манипулацију, постави права питања и зна да раздвоји важног од неважног.

„Када сам дошла у Македонски радио, тада је била част радити тамо. Учила сам од правих величина, рекла бих, доајена новинарства. Радило се професионално, ниси могао да дођеш са улице па на програм, као што сада гледамо у неким медијима. Учили смо све, од дикције до правилног узимања ваздуха, и то од врхунских спикера у то време. А сама новинарска обука је била нешто посебно, било је и цепања текстова, али и шала. То је била школа једног Тошета Кертамитчијевског, Градимира Јовановића, а мој главни учитељ је био Мојсо Мојсовски. Уз њихову духовитост и интелигенцију се пекао занат. Он ме је научио како да се изборим са тремом. Говорио ми је – не мисли на број људи који те слуша, сматрај да се обраћаш једној конкретрној особи коју познајеш. И ја се тако, и дан данас, са радија обраћам маминој комшиници, која ме је увек запиткивала шта се дешава, сматрајући да имам све информације, с обзиром на то где радим. Шалу на страну, са Мојсовским, који је у пензији, и данас волим да се чујем и верујте, увек научим нешто ново“.

Што се емисија на радију тиче, сматра да је информативни део један од најважнијих, јер је радио као медиј брз и допире и до најудаљенијих делова земље, па и света и то у свим условима, биле то природне катастрофе или ратови.

„Македонски радио је био први који је јавио о катастрофалном земљотресу 1963. године. Поред вести које редовно пратим, имамо доста емисија које чувају стандарде писмености и културе. Ту морам да издвојим емисију Клучалка коју води мој уважени колега из Културне редакције, Тони Цифровски“.

Национални радио је увек у сенци телевизије.

“Телевизија је главна политичка артиљерија, а и троши највећи део буџета, тако да за радио, по правилу, остане мало. Радио се често сматра за старијег, тишег брата, кога сви воле и поштују, али ретко добија реч када су крупне ствари у питању. Са друге стране, технолошки гледано, радио никада није био присутнији. Преселио се са старих транзистора у џепове слушалаца преко паметних телефона, апликација и подкаста који су, сматрам, будућност радија. Значи да оно класично функционисање радија по строгим форматима, ред музике ред информација, мора да се мења. Између комерцијалних интереса и различитих алгоритама Спотифаја, радио се бори да не изгуби своју стару, добру улогу, да буде први извор информација и слободан и непосредан глас народа. Зато је, поред преношења информација, интервјуисања политичара и позиционих и опозиционих или руководилаца институција, важно и неопходно имати и емисије отвореног типа, у којима своје мишљење и проблеме треба да износе они најважнији, а то су наши слушаоци, они су основ свега. Радио и даље има оно што други медији занемарују или немају, а то су интима и поверење“.

Осврћући се на медијску слику Татјана истиче да је медијски простор  дубоко подељен.

„Кликбејт и жута штампа преузели су примат. Трка за кликом и рејтингом убила је проверу информација, нешто што државни и национални радио не сме себи да дозволи. Вести се данас не истражују, оне се само преписују. Ауторски радио и истраживачко новинарство потиснути су на маргине. Информативни програм, где радим, је под највећим притиском. Покривају се теме од јавног значаја, али, колико год мала била интересна група, ми морамо да покријемо и те теме и проблеме, а ту нема сензационализма који се данас најбоље продаје. Оно што је у раду увек било и остаће јако важно је да  аутоцензура не постане природни рефлекс новинара. Ми радимо за грађане и постављамо питања у њихово име. Посебан проблем у последње време је недостатак кадрова, младих новинара је све мање, ретко долазе у јавни сервис. А и када дођу, брзо оду, бирократија гута ентузијазам, што значи да нам редакције старе.

Морамо увек имати у виду да државни радио није исто што и комерцијалне станице. Ми не смемо да трчимо за кликовима и рекламама, него треба да радимо за грађане и слушаоце. На крају крајева, колико смо искрени покаже се сваки пут када се у студију упали црвена лампица за емитовање програма. Тада остајете само ви и ваш слушалац.

(Спона – Милутин Станчић)