Novinarka Makedonskog Radija Tatjana Fonjga Čemerikić: Od Žablja preko Prištine, Kosovske Mitrovice, Beograda do Skoplja  novinarstvo je bilo i ostalo deo njenog temperamenta

Ova neobična i istrajna novinarka, govorila jeo svom poreklu, tradiciji, pogledima na život i neobičnim prezimenima koja nosi.

„Da, pitanje o mojim neobičnim prezimenima je nešto što se ne može zaobići. Imala sam prvo jedno, Fonjga, to je prezime moga oca koji je poreklom iz Vojvodine, tačnije iz Žablja. To je prilično veliko selo u Bačkoj, u neposrednoj blizini Novog Sada. Tamo i sada imam rođake i volim da odem. A drugo, koje sam dodala udajom, Čemerikić, potiče sa Kosova. Odatle je moj svekar čija porodica je živela u Mitrovici, ali su se mahom raselili, od Skoplja do Kragujevca, a najviše ih je u Nišu. Tako da sam od malena navikla da se spetljaju kada treba da izgovore moje prezime, ili sada, prezimena“, govori Tatjana za Slovo iz Skoplja.

Napominje da je rođena u Skoplju, kao dete oficira JNA koji je tu dobio službu i oženio se njenom majkom Jelenom, rodom iz Vranja.

„On je, nažalost, rano nastradao u saobraćajnoj nesreći, a mama je rešila da ostanemo u Skoplju, jer su joj tu bili prijatelji, a i otac joj je živeo blizu, u Prištini, tada je to bila jedna država. Tako da sam odrasla, završila fakultet i osnovala porodicu u Skoplju, dodaje Tatjana.

Naša sagovornica kaže da joj novinarstvo nije bio prvi izbor.

„Završila sam Prirodno matematički fakultet, odsek za biohemiju i upisala sam postdiplomske iz ekologije u Beogradu. Ali, u loše vreme, kako to zna da zadesi nas ovde na Balkanu. Tada se raspala država u kojoj sam rođena, rat, inflacija i sve me je to omelo u planovima. Počela sam da zarađujem prevodeći sa engleskog i onda se pojavila šansa za posao na radiju. Prijavila sam se i tako je počelo. Novinarstvo mi je brzo ušlo pod kožu, što bi se reklo. Ta dinamika, stalna komunikacija sa ljudima, kretanje i informisanje na licu mesta. Sve to je jako prijalo mom temperamentu i sada sebe zaista ne bih mogla da zamislim u kancelariji, ili, u mom slučaju u laboratoriji, po osam sati dnevno. Bez ove dinamike više ne bih mogla, mislim da sam se baš pronašla u ovim vodama, bez obzira na teškoće koje ovaj posao nosi. Plata nikada nije adekvatna trudu, nekada baš i niste raspoloženi da satima čekate neku izjavu po suncu ili kiši ili vam, na primer, sagovornik ne dođe na zakazani razgovor, a vreme vas gazi. Stres je poseban problem u ovom poslu, pogotovo kada su minuti u pitanju, kao što je to slučaj na radiju.

Našim čitaocima otkriva da danas uređuje i vodi vesti na Prvom programu Makedonskog radija, najčešće centralne, Vesti u pola četiri.

„Pored toga, pokrivam i događaje u spoljno-političkoj redakciji, najviše evrointegracije. Emisije i intervjue radim s vremena na vreme, sve zavisi od organizacije u redakciji, a sve nas je manje, pa gledamo da sve pokrijemo kako znamo i umemo.

Što se tiče mikrofona i programa uživo, to sam zavolela od samog početka. Iako je stresno raditi program uživo, uvek nešto stigne u zadnji minut što stvara pometnju, dobro završen posao je uvek satisfakcija, a na duge staze postanete i zavisnik od adrenalina. Odnosno, naučite koliko toga može da promeni 20 ili 30 sekundi i da imate poverenje u sebe da ćete se snaći u svakoj situaciji. Isto je kao i u životu“.

Na pitanje o inteligenciji danas, odgovara da je svakako ima, ali kao da je malo zaćutala pred glupošću i dezinformacijama. To mora da se promeni, jer prava inteligencija je kada čovek razmišlja svojom glavom, prepoznaje manipulaciju, postavi prava pitanja i zna da razdvoji važnog od nevažnog.

„Kada sam došla u Makedonski radio, tada je bila čast raditi tamo. Učila sam od pravih veličina, rekla bih, doajena novinarstva. Radilo se profesionalno, nisi mogao da dođeš sa ulice pa na program, kao što sada gledamo u nekim medijima. Učili smo sve, od dikcije do pravilnog uzimanja vazduha, i to od vrhunskih spikera u to vreme. A sama novinarska obuka je bila nešto posebno, bilo je i cepanja tekstova, ali i šala. To je bila škola jednog Tošeta Kertamitčijevskog, Gradimira Jovanovića, a moj glavni učitelj je bio Mojso Mojsovski. Uz njihovu duhovitost i inteligenciju se pekao zanat. On me je naučio kako da se izborim sa tremom. Govorio mi je – ne misli na broj ljudi koji te sluša, smatraj da se obraćaš jednoj konkretrnoj osobi koju poznaješ. I ja se tako, i dan danas, sa radija obraćam maminoj komšinici, koja me je uvek zapitkivala šta se dešava, smatrajući da imam sve informacije, s obzirom na to gde radim. Šalu na stranu, sa Mojsovskim, koji je u penziji, i danas volim da se čujem i verujte, uvek naučim nešto novo“.

Što se emisija na radiju tiče, smatra da je informativni deo jedan od najvažnijih, jer je radio kao medij brz i dopire i do najudaljenijih delova zemlje, pa i sveta i to u svim uslovima, bile to prirodne katastrofe ili ratovi.

„Makedonski radio je bio prvi koji je javio o katastrofalnom zemljotresu 1963. godine. Pored vesti koje redovno pratim, imamo dosta emisija koje čuvaju standarde pismenosti i kulture. Tu moram da izdvojim emisiju Klučalka koju vodi moj uvaženi kolega iz Kulturne redakcije, Toni Cifrovski“.

Nacionalni radio je uvek u senci televizije.

“Televizija je glavna politička artiljerija, a i troši najveći deo budžeta, tako da za radio, po pravilu, ostane malo. Radio se često smatra za starijeg, tišeg brata, koga svi vole i poštuju, ali retko dobija reč kada su krupne stvari u pitanju. Sa druge strane, tehnološki gledano, radio nikada nije bio prisutniji. Preselio se sa starih tranzistora u džepove slušalaca preko pametnih telefona, aplikacija i podkasta koji su, smatram, budućnost radija. Znači da ono klasično funkcionisanje radija po strogim formatima, red muzike red informacija, mora da se menja. Između komercijalnih interesa i različitih algoritama Spotifaja, radio se bori da ne izgubi svoju staru, dobru ulogu, da bude prvi izvor informacija i slobodan i neposredan glas naroda. Zato je, pored prenošenja informacija, intervjuisanja političara i pozicionih i opozicionih ili rukovodilaca institucija, važno i neophodno imati i emisije otvorenog tipa, u kojima svoje mišljenje i probleme treba da iznose oni najvažniji, a to su naši slušaoci, oni su osnov svega. Radio i dalje ima ono što drugi mediji zanemaruju ili nemaju, a to su intima i poverenje“.

Osvrćući se na medijsku sliku Tatjana ističe da je medijski prostor  duboko podeljen.

„Klikbejt i žuta štampa preuzeli su primat. Trka za klikom i rejtingom ubila je proveru informacija, nešto što državni i nacionalni radio ne sme sebi da dozvoli. Vesti se danas ne istražuju, one se samo prepisuju. Autorski radio i istraživačko novinarstvo potisnuti su na margine. Informativni program, gde radim, je pod najvećim pritiskom. Pokrivaju se teme od javnog značaja, ali, koliko god mala bila interesna grupa, mi moramo da pokrijemo i te teme i probleme, a tu nema senzacionalizma koji se danas najbolje prodaje. Ono što je u radu uvek bilo i ostaće jako važno je da  autocenzura ne postane prirodni refleks novinara. Mi radimo za građane i postavljamo pitanja u njihovo ime. Poseban problem u poslednje vreme je nedostatak kadrova, mladih novinara je sve manje, retko dolaze u javni servis. A i kada dođu, brzo odu, birokratija guta entuzijazam, što znači da nam redakcije stare.

Moramo uvek imati u vidu da državni radio nije isto što i komercijalne stanice. Mi ne smemo da trčimo za klikovima i reklamama, nego treba da radimo za građane i slušaoce. Na kraju krajeva, koliko smo iskreni pokaže se svaki put kada se u studiju upali crvena lampica za emitovanje programa. Tada ostajete samo vi i vaš slušalac.

(Spona – Milutin Stančić)